Zavisnost nije rezervisana za slabe, psihički oštećenje, emotivno neuravnotežene – svako se može boriti sa nekim oblikom zavisnosti. Sve u čemu preterujete, preti da postane zavisnost. Hrana, spavanje, besomučan rad i sticanje potreba za nečijom pažnjom, potreba za kontrolom, kao i svi ostali “regularni” poroci i još gomila toga. Dakle, kao ljudsko biće, sa svojim slabostima i sklonostima, uglavnom spadate u neki stereotip. Ili se suzdržavate, ili apstinirate.
Onaj ko se suzdržava, može lako da uravnoteži više stvari i ne prepušta se krajnostima. U stanju je da popije jednu čašu alkohola i da se zaustavi. Da ostane trezan, u društvu koje svako druženje zavšava u obeznanjenom stanju.
Apstinent je onaj ko se sunovratio preko svih granica, iskusio dno dna i rešio da se iščupa. On ne sme da rizikuje ni sa jednom čašicom, jer će se ponovo sunovratiti. Bivši zavisnici su potpuni trezvenjaci i stalno moraju da drže sebe na oku i da nagrađuju sebe za neposustajanje. Vrlo često, bivši zavisnici od alkohola ili neke teške droge, zamene tu zavisnost nekom manje opasnom – konzumiranjem lake droge ili lekova. Da bi izbegli i taj deo, apstinentima je potrebno da se nečemu potpuno posvete.
Zavisnička “priroda” ima tu sposobnost, da se za nešto “zalepi”, da posveti nečemu punu pažnju, da kapacitet svoje zavisnosti usmeri na nešto drugo.
Apstinenti se stalno suočavaju sa svojom mračnom stranom. Ono što ih je uvelo u zavisnost, stalno je u njima i uz njih. Da bi sebe držali pod kontrolom, moraju biti vrlo ekstremni. Struktura koju su izgradili birajući apstinenciju, stalno je pod sumnjom i prismotrom – ako samo malo popuste, propašće. I to nije kao kad se neko kome određena zavisnost nije problem, prepusti nekom poroku i završi obeznanjen. On to neće ponoviti, dok ne prođe dovoljno vremena da zaboravi koliko se loše osećao posle.
Apstinent koji jednom poklekne, mrzeće i preziraće sebe, osećaće se bezmoranadežno, osećaće krivicu i želeći da kazni sebe, pronalazeći u svojoj prokletoj slabosti opravdanje, pašće u porok iz koga se mučno i dugo čupao. Za apstinente, to je krug pakla koji uvek može da se ponovi i nikada se ne osećaju bezbedno, nikada ne mogu da se opuste i kažu sebi “sada mogu sebi to da dozvolim” jer znaju da ne mogu – ako jednom sebi dozvole da se “opuste”, ponovo će pasti na dno, i ponovo će morati da se čupaju, mučno i dugo, ako ikada ponovo skupe snage za to.
Tužna je istina da za apstinente nema zamene za ono što su izgubili, čega su se odrekli u zamenu za sabranost i trezvenost. Nema bezbednog mesta, samo stalna budnost i usmeravanje fokusa na nešto drugo. To drugo samo po sebi nije dovoljno snažno da drži pažnju, ali zato je sposobnost posvećivanja (usmeravanja pažnje) dovoljno snažna i moguće je usmeriti je svesno i namerno. Apstinentima je potrebno da se nečemu sto posto posvete.
