Živeti autentično, ili barem pokušavati to, veoma je izazovno i možda najteže od svega što si do sada pokušavao. U suštini, to znači da se osećaš dobro zbog sebe, zbog onoga što jesi i da se približavaš prihvatanju ljubavi prema sebi.
Pitanje autentičnosti nije problem koji ćeš rešiti, pa ćeš se onda prikazati u punom sjaju, do neprekidan proces pronalaženja sebe i prilagođavanja svog života svom autentičnom JA. U tom procesu, nastojiš da otkriješ ono što jesi i postaneš ono što znaš da možeš da budeš, a promene koje se dešavaju uvode te u stanje bliskosti sa sobom. Što si više ono što jesi, to se bolje osećaš u vezi toga što jesi i sve si motivisaniji da postaneš sve što možeš da budeš.
Kada rešiš da živiš autentično i nastojiš da to sprovedeš, prvo se možeš suočiti sa osećanjem krivice što odbacuješ ono što svi drugi vrednuju. Osećanje krivice će podstaći reakcije bliskih ljudi, koji te osuđuju, umesto da te podrže – oni osećaju da im izmičeš, da više nisi osoba koju poznaju, da ne ispunjavaš njihova očekivanja i ne igraš ulogu koja ti je dodeljena. To što je izlazak iz šablona za tebe oslobađajući, njima promiče, jer su usredsređeni na osećaj da im ti više ne pripadaš. Postajući ono što jesi, otkrivaš granice koje drugi imaju za tebe (ali i za sebe), koje nisi ni primećivao, ili ti nisu toliko smetale. Oni koji te znaju, ne žele da se promeniš, jer ih to uznemirava – podseća ih na kompromise i ograničenja na koja su sami pristali i tera ih da razmišljaju da li bi mogli toga da se oslobode, a to nije prijatno. Svojom autentičnošću, šalješ im poruku da sami nisu autentični, da nisu dovoljno dobri, a to je neprijatno.
