Čovekomrzac? Verovatno imate dobre razloge i ne vidite druge dobre razloge da promenite mišljenje, a verovatno ste već izgradili imidž neprijatnog tipa, koji je, kad nije ćutljiv, sarkastičan i sklon oštrim (i istinitm) komentarima. Ne mrzite vi ljude, ali mnoge stvari koje su kod ljudi nepopravljive (pa i kod vas samih) prosto vas dovode do očajanja. Ljudska glupost, površnost, koristoljubivost, sebičnost… ne, previše je toga što ljudskoj vrsti ne možete da oprostite. I stalno vodite ove tipične borbe sa sobom i svetom, koje razumeju samo oni koji se osećaju i razmišljaju kao i vi.
Na stanici, kad neko sedne pored vas, prvo što pomislite je „uh, nadam se da neće početi da priča sa mnom“. A onda oni počnu da pričaju. I vi prevrnete očima, uzdahnete, naježite se i skupite se, a sve što možete da mislite jeste „jbg, znao sam“.
I nastavljaju da pričaju, kao da im uopšte nije važno da li ih slušate, jedino im treba neko ko će sedeti pored njih, da ne bi pričali sami sa sobom. U ovakvim momentima postajete religiozni i obraćate se Bogu, pitajući ga šta ste zgrešili da morate da snosite ovakvu kaznu?
View this post on Instagram
Zatim se zabavljate smišljanjem kako da pobegnete, da samo ustanete i odete (ali ne možete daleko, jer čekate i morate da budete tu) i razmišljate o tehnikama izlaženja u astral i da li bi vam to pomoglo u ovom trenutku.
Svaki mali prostor u kome zaglavite sa drugim ljudima je u osnovi vaš lični pakao. Liftovi, čekanje u redu, javni prevoz. Sa svih strana okruženi ljudima koji vam narušavaju lični prostor. Pakao.
Mrzite svako ćaskanje, ali najviše mrzite ćaskanja sa strancima. Kakav sumanut utrošak energije.
Kad neko pokušava da razgovara sa vama dok imate slušalice u ušima, vi ne skidate slušalice, već slažete izraz lica koji govori „zar ne vidiš ove jebene slušalice“. Ako je osoba i dalje uporna, odlučujete da sledeći put stavite kesu na glavu. Možda bi to bio jasan znak da niste dostupni.
Mrzovolja je vaš prirodan govor tela. Ali, ljudi su zaista loši u čitanju jednostavnih poruka. Od toga nećete postati ljubazniji. Zašto vam ovaj svet malo ne pomogne?
Vaš omiljeni momenat je kada ljudi otkazuju planove i sa žaljenjem vam saopštavaju da neće moći da se druže kao što je planirano. Ni ne pokušavate da sakrijete uzdah olakšanja, iako znate da oni zapravo misle da su vas ispalili i da će nastaviti da se izvinjavaju. Predvidljivo. Dosadno.
„Pakao su drugi ljudi“ je vaša životna krilatica, vaš moto, vaša mantra. A ljudi neprekidno opravdavaju tu izreku. U potpunosti ispunjavaju očekivanja. Zapravo, možete da računate na to.
Kada vidite da imate poziv (ne čujete, jer vam je zvuk isključen), pitate se šta je ovo pobogu?! Zašto iko zove u 21. veku?! Zar ne ume da pošalje porku?
View this post on Instagram
Vremenske nepogode vas odmaraju, pune vas nadom i energijom. Možda će se pretvoriti u neko vanredno stanje i katastrofu koja će obustaviti saobraćaj i prekinuti komunikaciju i možda će vas nekoliko dana ceo svet ostaviti na miru.
Krenete na put i otkrijete da na sedištu ispred, iza ili pored vas, sedi žena sa bebom. Opet postanete religiozni i rezginirani (to je isto kod vas) pomišljajući „naravno da se ovo baš meni dešava“.
Kad smo kod beba, mali ljudi su još gori od velikih. Zašto ih uopšte iznose van prostora u kome žive? Pomisao da biste mogli da imate dete nije pomisao, nego noćna mora. Ne, tu kaznu ćete izbeći po svaku cenu.
Ako možete da birate da li ćete provesti vreme sa drugim ljudima ili sami, uvek birate samoću. Tu nema nikakve dileme, zapravo, družite se samo kad to ne možete da izbegnete. Čak i kad se radi o prijateljima.
Svi vaši prijatelji su takođe čovekomrsci, tako da vas potpuno razumeju i kada vam uspe da se sastanete, sve vreme razgovarate o tome koliko su svi ostali dosadni, glupi, uslovljeni, predvidljivi, naporni, besmisleni. Vi momci ste drugačiji, vaše razumevanje je beskrajno, vaš duh je superioran i zato je toliko kul što mrzite sve ostale.
Naslovna fotografija: instagram.com/thesorensen
Brankica Milošević
