Evo kako ostvarivanje snova funkcioniše na psihološkom i duhovnom nivou. Prvo, morate odabrati nešto, bilo šta. Bolji posao. Ili, da budete bolja osoba. To mora biti nešto što je za vas stvarno, odnosno, nešto što vam nedostaje, što nemate, a želite da imate ili postignete. Zato je temelj ostvarenja svih ciljeva vera. I to ne u religioznom smislu. To znači da morate imati veru ili nadu u nešto što ne možete videti i što trenutno ne postoji. Jer, ako ne vidite i ne držite u ruci to što želite, potrebna vam je vera da biste to dobili.

To funkcioniše samo ako zaista verujete da možete dobiti ono što želite. Jer ako ne verujete da možete naći bolji posao, ili postati bolja osoba, onda nemate alat potreban za ostvarenje cilja. Ljudi koji ne veruju da mogu nešto da urade, imaju ono što psiholozi nazivaju fiksiranim načinom razmišljanja.

Istraživanja pokazuju da se oni sa fiksiranim (rigidnim) načinom razmišljanja stalno bore sa sobom. Imaju nisko samopoštovanje, osećaju da su zaglavljeni i bespomoćni. Fatalistički su nastrojeni – sudbina im je određena i oni tu ne mogu ništa. Teško uče i još teže menjaju svoja uverenja. (Zašto da se trude i uče, ako ne veruju da mogu da stiču znanje i da se razvijaju?)

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Daniel Toni Jais (@danieltonijais)

Prema teoriji učenja, svako ima dominantan stil učenja i svako, takođe, ima nekoliko rezervnih stilova učenja, na koje se oslanja kada je u teškoj situaciji. Međutim, postoji i nekoliko drugih stilova učenja, koje svako od nas zanemaruje ili izbegava, a to su zamišljanje (osmišljavanje ideja), analiziranje (sinteza onoga što smo naučili i pravljenje strateških planova o tome šta da se radi sa tim idejama), odlučivanje (donošenje odluke o jednom smeru u kome ćemo ići sa određenom idejom), akcija (učiniti nešto u cilju ostvarenja ideje), iskustvo (posmatranje stvari iz više uglova, razmena isksutva sa drugima, pokušaji i neuspesi).

Ako preskočite bilo koji od ovih stilova učenja, verovatno nećete stići daleko, a to je upravo ono što svi rade. Svi imaju svoj način koji preferiraju, način na koji im je najlakš da shvataju i prihvataju.

Jedan broj ljudi ima um otvoren ka razvoju stilova učenja – ako vole matematiku, veruju da mogu postati bolji i postići više u matematici, na primer, i verovatno će tražiti mentorstvo, dodatno obrazovanje, pomoć, da bi proširili svoja znanja i kompetencije. Ali, većina ljudi razmišlja fiskno, pa ima i fiksiran stav o stilovima učenja koji im ne odgovaraju. Ako nešto ne vole da rade, ne veruju da to mogu unaprediti i postati bolji u tome. Pojedine stvari jednostavno ne mogu naučiti, nije im dato.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Daniel Toni Jais (@danieltonijais)

Da biste promenili taj zapis, taj fiksirani stav, počnite da radite na veri. Okrenite stvari – ako imate tako snažno ubeđenje da nešto ne možete, zamislite kakav je to izazov da tu snagu upotrebite da biste verovali da nešto možete. Psiholozi i teoretičari učenja imaju mnogo dokaza da možete naučiti bilo koji od stilova učenja – ako ste fleksibilni i prilagodljivi. A to je momenat preokreta – uvođenje pojma felksibilnosti i prilagođavanja, menja pojam da svako ima određenu količinu snage i određene slabosti koje ga opredeljuju. Sami po sebi, nemate ni prednosti ni slabosti, već pozitivne ili negativne navike učenja, koje ste negovali u toku života. Te navike uslovljavaju okolnosti (iako možda mislite da je upravo suprotno), jer imate sklonost da se dovodite u situacije koje su vam prihvatljive ili prijatne i da izbegavate one koje nisu.

Kada vam odgovara jedan stil učenja, činite sve što možete da kreirate situacije i okruženja koja vam omogućavaju da praktikujete taj stil. To znači da istovremeno izbegavate situacije i okruženja u kojima biste morali da koristite različite stilove učenja.

Comments