Poznaješ li onaj osećaj, kad slušaš neko savršeno muzičko delo i potpuno ga doživljavaš, diviš se i uživljavaš, tako da se sav naježiš? Ovaj osećaj ježenja najizraženiji je na potiljku, na grudima i na rukama i fizički je izraz divljenja, osećanja da prisustvuješ nečemu veličanstvenom, čudesnom i savršenom, pri čemu si ti, mali, skromni, nevažni svedok počastovan dubokom spoznajom o tome da postoji uzvišeno i da su ljudi u stanju da ga stvore, dotaknu, dožive i osete i da je život čudesan dar koji treba da prihvatiš ponizno i sa najdubljim poštovanjem. Zaista, muzika ponekad otvara kapije raja i dozvoljava ti da proviriš unutra, da fizički osetiš kako si obuzet neizrecivom milošću, a neka istraživanja tvrde da to uopšte nije tako česta i uobičajena pojava i da je mozak nekoga ko tako doživljava muziku, specifičan.
Zbunjena sam, jer sam uverena da je to svako iskusio dok je otkrivao muziku, u tindejdžersko doba. Tako su se barem osećali svi iz mog društva, a to društvo je bogami, pobožno slušalo muziku. Ali nismo se ježili na iste stvari. Mene je uznosila “Rainbow eyes” grupe Rainbow (koju je osnovao Ritchie Blackmore, gitarista legendarne grupe Deep Purple) sa albuma “Long Live Rock ‘n’ Roll” poslednja pesma (osma) na B strani longplej-ploče, koja nikada nije postala hit, pored naslovne pesme i prve na B strani “Kill the King“”ali je meni donela zvuk otvaranja rajske kapije i – ježenje po celom telu. Moji prijatelji prijavljivali su ježenje takođe, od nekih pesama koje su ih takle u dušu, raznih drugih izvođača, sve samih legendi roka (Pink Floyd, Led Zeppelin, The Doors…) I još jedna bitna stvar – bili smo strejt, svi. Nikada ništa nije bilo potrebno osim muzike, da nas digne u nebesa. Ali možda svi tinejdžeri imaju specijalan mozak, dok im ga godine ukalupljivanja ne isperu i ne zatru tu božansku žicu, koja kod ponekog još uvek ume da zatreperi.
