Bekstvo je uzbudljivo, ali nezadovoljavajuće na kraju. A godine prolaze. Gubite energiju i pokretljivost i sve više vam se čini da ste toliko toga izgubili, a ništa niste našli – ništa nije stvarno i integrisano. Ništa nije vaše i nema mesta koje biste nazvali domom.
Begunci se dobro osećaju samo dok su u pokretu. Uvek je lakše spakovati se i otići, nego ostati. Život u hodu i u putu je vaš način udobnog boravka, ali ne i prihvatanja nelagodnosti. Jer, kad nelagodnost prevlada, vi se pakujete i bežite. Tako kontrolišete svoj život.
Možda uspete. Možda vam se srce ne slomi, nego se otvori. Možda naučite da se nosite sa samopovređivanjem. Možda savladate tajne ekvilibristike na samoj ivici sebe samog.
A da li ćete ikada savladati užas od ostajanja, od preuzimanja odgovornosti za ulaganje, građenje, istrajavanje? Za suočavanje sa strahom od jednog trajnog izbora u ljubavi, poslu, mestu stanovanja? Izbora koji ne možete da kontrolišete i kome stalno morate da se prilagođavate?
Da li ćete ikada prestati da bežite, da li ćete se sresti sa sobom na pola puta i sledeći put kad negde krenete, povesti sebe, umesto da od sebe bežite u potrazi za sobom? Da li ćete prestati da jurite u krug, stati i pogledati u krug oko sebe? Da li ćete postati središte svog života, gde god se nalazili? I sa kim ćete to podeliti?
Naslovna fotografija: instagram.com/nohow
Aleksina Đorđević
