E, to isto radite sami sebi, kad tripujete na nešto što nikako nema odgovarajući odjek u stvarnosti. Dodajete detalje, boju, veličinu i oblik, dok ne ispunite čitav sadržaj mozga unutrašnjim teroristom – osećanjima koja ste sami izmislili, osobom koju ste totalno izmaštali i koja nema ni jednu od svih fantastičnih osobina kojima ste je ukrasili, koja je sasvim prosečno zanimljiva, lepa, seksi, privlačna, ali u vašim mislima, ona je kraljica svemira, mučiteljka koja ima svu moć da vam uništi život ili da vas odvede put večnog blaženstva. Međutim, ne dešava se ni jedno ni drugo, ta osoba vama ne radi ništa, nego vi to sve sami radite. Odnosno, sami sebi uništavate život. I svi vam govore da je zaboravite i da prestanete da tripujete i da dođete k sebi, ali to je kao da vam svi govore da ne mislite na slona i vi sami sebi ponavljate da morate zaboraviti slona i jedino što vidite svojim duhovnim okom jeste ogromna siva masa sa surlom, kljovama i očima veličine dečijih glava…
Dakle, kako da ne mislite na slona? Ne možete. Prestanite da pokušavate. Zapravo, kad biste stvarno prestali da borite sa svojim tripovima i da pokušavate da se “iščupate” kad biste izašli iz svoje glave i suočili se sa slonom licem u surlu, shvatili biste mnogo toga odjednom. Da je slon mali, kržljav i nikakav, da uopšte nema tu razornu, impozantnu i monolitnu moć, nego da je samo jedan običan slon, na putu ka slonovskom groblju.
