Trčimo maraton, u kome ne da ne možemo da pobedimo, nego ne možemo ni da stignemo na cilj. Jer cilja nema. Konzumenti su cilj, trka je cilj, potrošnja je cilj. A naši ciljevi da nešto steknemo, dosegnemo, posedujemo, stalno izmiču, jer stalno moramo da nabavljamo novo da bismo zamenili staro, a za sve što smo stekli, zadužili smo se za narednih dvadeset godina. Živimo na otplatu, a kad sve izračunamo, vidimo da jednu stvar koju uzmemo na otplatu, na kraju platimo po skoro dvostrukoj ceni. Osećamo da nam je duša u nosu, ali hrabro ulazimo u još jedan kredit, jer treba školovati decu, uzeti novi auto, zameniti stolariju, uvesti grejanje, popraviti krov, zameniti vodovodnu instalaciju, pločice i parket, otići na letovanje, platiti ekskurzije, nabaviti noviji model telefona, računara, televizora…
Radimo od jutra do mraka, radimo vikendom, radimo po dva i tri posla, jedva dišemo od stresa i anksioznosti, gutamo pilule i ne stižemo da stanemo i pružimo sebi malo nežnosti, malo istinske nege i brige, odmora i regeneracije, jer nemamo vremena. Najvrednija valuta savremenog doba je vreme. Ne uspevamo da ga uložimo u lekovitu dokolicu, jer bi nas grizla savest što ne radimo nešto korisno, umesto da se izležavamo i opuštamo, a duboko u sebi plašimo se da ne bismo ni znali šta ćemo sa dokolicom. Plašimo se da bismo se suočili sa besmislom beskrajne konzumerističke trke, ako samo jednom stanemo i samo posmatramo druge kako jurcaju. Ovako, kad smo zauzeti po ceo dan, ne moramo da mislimo. Život nam je ispunjen. A koliko tog sadržaja je ono što nam hrani dušu? Ili, tačnije, koliko tog sadržaja nam uzima dušu i hrani se njome? Pogledajte ovaj uznemirujući spot, koji je već nekoliko godina postavljen na Youtube – u, a ima svega tristotinak hiljada prikaza.
