Treba li neko da ti kaže da ne kradeš, ne lažeš, ne varaš, ne ubijaš, da ne budeš materijalista, da pomažeš drugima i da poštuješ sve oko sebe? Treba li neki vrhovni autoritet – Bog – da ti zapovedi da budeš čovek? I možeš li ti to, čak i ako pokušavaš da slediš zapovesti i pravila? I šta ako ne možeš?
Ljudi su osmislili zakone, kao i nepisana pravila zajednice, norme ponašanja koje se podrazumevaju. Nigde ne piše da treba da budeš ljubazan i pristojan, ali je normalno da jesi, osim ako nisi totalni primitivac, odrastao u pećini, gde se pitanje kulture ne postavlja, jer pećina ima svoje zakone. Božije zapovesti su takođe neki zakon, koji treba da reguliše primitivno ponašanje na nivou samokontrole, morala i straha od kazne – odlaska u pakao.
Mora da su ljudi mnogo primitivni, nekontrolisani i zli, kad im je potrebno toliko zakona i pravila da bi razlikovali dobro od lošeg. Ali, znate, ja ne verujem u to.
Verujem da su zakoni i pravila potrebni nekim ljudima. Zapravo, onima koji bi bili izgubljeni oko pojma čovečnosti i ljudskosti, kad im neki autoritet ne bi ukazao na način da streme ka tom plemenitom cilju samoostvarenja. Verujem da ima mnogo takvih ljudi – na putu očovečenja. Verujem da neki nikada neće stići do kraja tog puta, makar sledili sva propisana pravila i zapovesti. I znam da ima ljudi koji koračaju tim putem ne razmišljajući, spontano kao što dišu, pružajući ruku usput svakome kome je potrebna pomoć, osmehujući se Suncu, obasipajući svojom životnom radošću sve oko sebe, poskakujući ruku pod ruku sa svojim bolom i razočaranjima, ne žaleći se, ne okrivljujući ni Boga, ni ljude, prihvatajući sve što im dolazi u susret.
