Oni ne gledaju u knjige starostavne, u zakone i paragrafe, u pisane i nepisane konvencije, da bi se orijentisali. Imaju drvo, kamen, vodu, noćno i dnevno nebo, sa svim zvezdama, Mesecom i Suncem nad njima. Imaju svoje srce da im skrene pažnju. Nikakvi zakoni koje su ljudi smislili ili u ime božanskog zapisali, nisu im potrebni da bi znali šta su, ko su, šta i zašto čine, čemu streme i kuda idu. Oni to znaju a da se možda uopšte o tome nikada nisu ni zapitali, jer je to prosto prirodno.
A ima i onih koji znaju, jer su mnogo puta sve što znaju izvrnuli naglavce, pretrebili, preispitali, odbacili, prihvatili – prodrli su do sebe kroz tone đubreta i šljama i više nemaju dileme i pitanja – ne ona na koja bilo ko može da im odgovori, osim njih samih. Verujem da je više takvih, nego onih blagoslovenih, koji nikada nisu ni u šta posumnjali, a da ih je ukupno mnogo manje od svih ostalih, kojima su potrebna pravila – da bi ih obuzdala, ili usmerila.
Gde ti spadaš? Moraš li da odabereš religiju, stranku, grupu istomišljenika, da bi osećao da negde spadaš i pripadaš? Moraš li da položiš bračne zavete da bi ljubav shvatao ozbiljno i da bi se držao svog izbora i svojih obećanja? Da li ti je potreban oklop morala koji su drugi uglačali za tebe, ne da bi razlikovao dobro i zlo, već da bi naterao sebe da biraš dobro?
I šta ako taj izbor uopšte nije jednostavan, odnosno, ako uopšte nije moguće uvek izabrati dobro? Šta ako je biranje zla prosto najbolje što možeš u datom trenutku? Šta ćeš onda sa savešću, moralom, ispaštanjem? Hoćeš li počiniti greh mržnje i prezira prema sebi, zato što si počinio greh birajući zlo?
