Svaki put kad uložite sebe, jedan deo vas ostane tamo gde ste ga uputili, kao da postoji izvesna ograničena količina pažnje i zdravog razuma koja je možda ogromna, ali ipak potrošiva i vi je delite na sve strane. Kao da svaki put ostavite deo svoje energije onome kome dajete svoju pažnju i razumevanje i kao da ste posle toga svaki put malo prazniji i imate malo manje za davanje. Ponekad se osećate kao da vam na kraju ništa neće ostati.
Niste sigurni da volite ljude i često vas strašno smaraju, ali kao da baš zato što ste tako prokleto superiorni, što vi uvek sve i svakoga razumete i u stanju ste svima da objasnite šta se dešava, od čega se sastoji problem i kolika je čija odgovornost, ne možete da prestanete da obavljate svoju dužnost. Jeste, osećate da ste dužni da slušate, razumete i tumačite neukima, uplašenima, zavedenima, ubeđenima, nesigurnima, pametnima i glupima, svima. Ponekad vam se učini da ćete izgubiti strpljenje i da ćete početi batinama da uterujete razum u tvrde glave, a onda se setite da je to samo nemoć i da se ne biste osećali bolje kad biste stvarno svojski opaučili nekog ko vas je baš iznervirao svojom tupavošću. Jer to je ono što vas najviše nervira.
