A ne smuči nam se za večnost, nego dođemo ponovo, jer imamo neka nezavršena posla.
Sudbina? Ma jok, sami smo birali. Iluzija o izboru? Pa da, jer nismo ni imali neki izbor, osim da se promenimo, da promenimo agregatno stanje, da pređemo iz eteričnog u čvrsto stanje, da se materijalizujemo u ljudskom telu sa ljudskim duhom. I da se takvi konačni, materijalni, zaputimo putem ka promeni iz koje smo izronili. Da odrastemo, da shvatimo, da ostarimo. Da završimo život. Svakako se menjamo, hteli ili ne, bili svesni toga da smo izabrali, ili ne. Sve je izbor. Sve je iluzija. Sve je sudbina. Sve je za ljude. Sve je u paketu. Sve je ludilo.
Humani svet u sadašnjem trenutku, odjekuje neprihvatanjem promene, neshvatanjem izbora, nemanjem svesti, u svim pravcima – u juče, u sutra i levo i desno i gore i dole od juče i sutra.
Zašto li se opiremo? Ali kako da ne pružamo otpor, kad je to jedino što nam daje osećaj da imamo izbor. Mada je to lažan osećaj i lažan izbor. Otpor nam daje iluziju da imamo kontrolu, da možemo da ne pristanemo na stvari koje smo već izabrali i sa kojima smo se već saglasili (iako se toga ne sećamo i ne verujemo kad nam neko kaže da je baš tako), od otpora se osećamo življe i odlučnije i zato nam je tako lako da pomešamo otpor sa snagom i hrabrošću i da ostanemo zaglavljeni u buntovništvu do kraja, do one promene koja će nas zadesiti, koliko god se mi opirali.
