Ali ta pobuna ima sve odlike samodestrukcije – osim psihe, trpi i telo. Isključuje proizvodnju serotonina. Remeti rad štitne žlezde. Pronalazi materijalni izraz naše negativnosti kroz poremećeno zdravstveno stanje. Ponekad, višak buntovne energije ljudi sagorevaju kroz razne oblike zavisnosti. Na taj način, biće odbija da učestvuje, odbija da sarađuje sa ucenjivačkim svetom oko sebe, odbija da svoja božanska svojstva stavi na raspolaganje svetu koji ponižava i obezvređuje ono najvrednije.
Upravo zato konvencionalni pristup rešavanju problema, izlečenju, povratku normalnom životu ne funkcioniše, osim privremeno, jer će telo pronaći neki drugi način da izražava otpor i bojkot. Ako antidepresivima promeniš hemiju u mozgu i podigneš nivo serotonina, uskoro se smanjuje broj receptora u mozgu. U svojoj prirodnoj logici, mozak (na nesvesnom nivou) prima poruku da treba da mu bude dobro u uslovima koje ne prihvata i bojkotuje i da to nije normalno – ne želiš da ti bude dobro u životu kojim si nezadovoljan. Na kraju, uvek preostaje krajnji čin samodestrukcije i razaranja – samoubistvo i ubistvo – krajnje odredište farmaceutskih režima koji nastoje da nas na silu „poprave“ na način koji je suprotan i neprijateljski orijentisan u odnosu na biće i smisao života. Ako predugo gušiš pobunu idući putem konvencionalnog lečenja i ne dosežući do svoje duše, do istinskih razloga, do hrabrosti i slobode, ona može da eskalira u krvavu revoluciju. U nasilje nad sobom, ili drugima. Evidentirano je da su u svim školskim pucnjavama i tragedijama ove vrste među mladima u poslednjoj deceniji u Americi (a to generalno znači čitav zapadnjački orijentisan svet, pa ni mi nismo daleko u tom smislu) učestvovale osobe na antidepresivima.
