Stalno doživljavaš efekat reflektora – usredređen si na ono što ti se ne sviđa kod sebe i čini ti se da to svi drugi vide, a kada te uveravaju da je sve u redu, ne veruješ im.
Ne sviđa ti se fotografija na kojoj sebi izgledaš suviše iskeženo, ili ti se ističe nos, ili imaš neku treću primedbu, dok te svi ubeđuju da je to baš lepa slika i da ne vide šta ti fali. Imaš pocepanu čarapu i čini ti se da na ulici svi gledaju u tebe prezrivo (iako samo ti znaš za tu rupicu, koja se nikako ne može videti, jer ti je noga u patici). Kad te neko pogleda usput, siguran si da vidi na tebi nešto neprijatno, ili da ima loše namere i spreman si da se braniš. Kad prodavačica pogreši u vraćanju kusura, to je uradila zato što je procenila da si naivan i budala i da će te lako prevariti.
Postoji jedan mali test, koji treba da uradiš odmah, da bi shvatio efekat reflektora. Evo ovako: Seti se dve ili tri neprijatne, glupe ili sramne stvari koju si uradio u poslednje vreme. Ili, recimo, poslednji put kad si malo više popio. Nije teško, zar ne?
A sada, seti se poslednje dve ili tri glupe i sramne stvari koju je neko drugi učinio u tvom prisustvu, ili nečega ružnog što je rekao ili uradio kada je bio pri piću. To je već malo teže, zar ne?
Efekat reflektora se dešava kada društvena svest preuzima, obično u mladosti, kada se plašiš da nisi dovoljno dobar, osećaš se nespretno i neiskusno i čini ti se da se brukaš svakim svojim gestom i akcijom. Da bi to izbegao i da se ne bi osramotio, postaješ hiperskoncentrisan na svaki svoj pokret i akciju. Stalno si svestan svoje nezgrapnosti i neadekvatnosti, na bolan način. Ako ne prepoznaš taj obrazac, on se održava i u zrelom dobu.
Efekat reflektora postaje ubeđenje u sopstvenu neadekvatnost, nesigurnost, nedostatak samopouzdanja. Ponos postaje preosetljiv, sve te pogađa i čini ti se da je sve upereno protiv tebe. Nisi u stanju da se pridružiš šali na sopstveni račun, ili pokušavaš to da radiš, jer ti je jasno da je to vrlo kul, ali se zapravo osećaš loše, jer si uveren da to nije dobronamerna šala, nego ismevanje. Pojava društvenih medija pojačala je efekat reflektora, dajući svima mogućnost da se izlože i da putem lajkova, komentara, prijatelja i pratilaca, poveruju da su u centru pažnje i da se njihove objave procenjuju i ocenjuju. Svako može da doživi taj osećaj važnosti, kreiranjem svog profila na društvenoj mreži i povećanjem broja prijatelja i pratilaca, a u većini slučajeva, taj osećaj je krajnje subjektivan i ne odslikava realnost.
Jer vidiš, drugi rade isto što i ti. Traže pažnju i čini im se da je dobijaju, da su viđeni, kritikovani, uticajni. Svako se u svom malom balonu realnosti oseća izložen svetlosti reflektora, svako zamišlja da je u centru pažnje.
