I to ne mislim samo metaforički, nego i skroz bukvalno. Jer, Evropska komisija je najavila propisivanje poljoprivrednicima koje seme smeju da gaje, zajedno sa kaznama i sankcijama za gajenje autohtonih vrsta, i nekoliko korporacija koje se bave distribucijom semena, kao i prodajom odgovarajućih hemikalija bez kojih ono ne može da raste kako treba, kontrolisaće lanac ishrane – od njive do tanjira – u celoj EU. Ako sada mislimo da je tako nešto nemoguće kod nas, setićemo se toga kad budemo gajili vlašac i paradajz “volovsko srce” u saksijama, krijući od komšiluka i po zabačenim parcelam kao što sad gajimo marihuanu. Apsurd 21. Veka – legalizacija trave, ilegalizacija zdrave hrane, genetski nemodifikovane, prirodne iz bašte. Nešto vam je čudno? Neverovatno? Smešno?
Pre nekoliko godina umrežena javnost je nešto malo reagovala na evropsku priču o ograničavanju upotrebe lekovitog bilja, u smislu, šta se smatra lekom, mora da bude pod šapom neke farmakomultimafiokorporacije, pa je bilo sprdanja o apsurdu tipa – orah je lekovit, ne’š ga majci više brati sa drveta u dvorištu, nego kupovati u apoteci, sa dozerom. Tadašnja šala se, kao po scenariju Milana Kundere (češki pisac u Francuskoj, roman “Šala” objavljen 1967.) ne samo pretvorila u zbilju, nego se pokazalo da se niko nikada nije ni šalio oko toga, osim onih koji upozorenja ne shvataju kao najozbiljnije pretnje. Kunderu je posleratni socrealizam takoreći oterao u izgnanstvo, ali sada, kad se posle pola veka krug obrnuo, korporativni kapitalizam se pokazuje kao čudovište koje je apsorbovalo i socrealizam i Kundrine šale i Orvela i svaki mogući oprobani i zamišljeni metod kontrole, ograničavanja, klasifikovanja, svrstavanja i upravljanja ljudskim životima, u cilju profita onih sa šapama.
