Dakle, ekstrovertnost nije vrlina, niti je introvertnost mana. To je odlika ličnosti koja obeležava njene odnose sa ljudima, njene kapacitete za interakciju sa drugima i koja negde olakšava a negde otežava komunikaciju i funkcionisanje u društvu. Niko nema problema sa sobom, zato što je introvertan ili ekstrovertan, a niko nije ni samo jedno ili drugo, na svim nivoima svoje ličnosti i u svim aspektima života.
Jedna mudra izreka glasi: „Niko nije kao ti i u tome je tvoja moć.“
Biti ono što jesi, tvoje je pravo, ali je i tvoja dužnost, kao što je i najteži posao kojim ćeš se verovatno baviti celog života. Uvek tu ima još nešto da se otkrije, isprocesuira, prihvati, transformiše. Biti ono što jesi, znači izdvojiti se, biti poseban, biti po nečemu upadljiv, ne uklapati se uvek. Ponekad znači i biti sam protiv svih, a introvertni tipovi se često tako osećaju – kao da ih niko dovoljno ne razume.
Težnja za razumevanjem je ono što odlikuje tragaoce za istinom, praktičare ljubavi i povezanosti, bili oni introvertni ili ekstrovertni. Ako osećaš da te niko ne razume zato što te introvertnost sprečava da izraziš sebe, onda tu ima više straha od osude, nesigurnosti i nedostatka ljubavi prema samom sebi, nego introvertnosti. Koliko razumeš sam sebe? Možeš li da objasniš sebe nekome u pet rečenica i da te taj razume? Pa to ne može ni najotvoreniji i najdirektniji ekstrovert, koji nema nikakve prepreke u ispoljavanju sebe, u komunikaciji i interakciji.
