Mislimo da smo dosta maštoviti u kreiranju svojih maski, a zapravo samo posežemo za onom koju nam je najlakše da nosimo – ništa mi tu ne kreiramo, samo sledimo unutrašnji impuls da se zaštitimo i koristimo sredstva koja su nam na dohvat ruke. I upadamo u klišee. Jer i nemamo neki izbor – imamo samo ono što imamo.
I umesto da idemo okolo i nosimo srca na dlanovima, mi nosimo maske, zamišljajući da smo se baš dobro sakrili. A zapravo i jesmo. Ne zato što smo mnogo domišljati i imamo mnogo jake maske, nego zato što apsolutno svi nose maske i zamišljaju da su ispod njih nevidljivi. Kao deca, kad se pokriju ćebetom preko glave i kad ne mogu da vide ništa oko sebe, pa veruju i da su sama nevidljiva. Skidanje sopstvene maske i zavirivanje ispod nečije površine, predstavlja supermoć, koju retko ko koristi. A pošto generalno nismo voljni da se demaskiramo, onda i ne pokušavamo da vidimo druge onakvima kakvi su, ostajemo na površini i komuniciramo na nivou ega – maska sa maskom. Nismo voljni da pokažemo svoju ranjivost i ne želimo da vidimo tuđu. Nikako. Ili retko i nevoljno.
Naravno, ko želi da gleda ispod površine (mora da je lud!) kao prvo uoči da maske baš ništa ne skrivaju – upravo suprotno. Jer ljudi imaju tendenciju da postanu super ljubazni, naročito arogantni, neodoljivo šarmantni, razarajuće duhoviti, krajnje hladni i nedodirljivi, zastrašujuće besni i agresivni tačno onda kad se osećaju ugroženo, kad su slabi i preosetljivi, povređeni i zbunjeni i kad misle da to nipošto ne smeju da otkriju. Kad se branimo, maske nas razotkrivaju.
