Stvarno ne treba da budeš posebno pronicljiv, ili veliki psiholog da bi to uočio. Treba samo da budeš svestan onog što se dešava i zainteresovan za uzroke. A biti svestan, uvek znači biti povezan sa svojim bićem, sa svojim osećanjima, biti u stanju da posmatraš sebe, svoje motive i ponašanje – da poznaješ samog sebe i svoju masku. Tada aktiviraš supermoć skidanja maske, odnosno, njenog namernog i svesnog aktiviranja i deaktiviranja. I kad to možeš, da otrkriješ svoju ranjivost i da uočiš nečiju tuđu, da se zaštitiš kad smatraš da je kontraproduktivno biti izložen i otkriven, onda ti maksa postaje sve ležernija i providnija, sve su češće prilike kad imaš potrebu da je ukloniš, a sve ređe one u kojima uopšte i nisi svestan da si navukao masku. I kad si svestan sebe, lako ti je da uočiš tuđu masku i da pretpostaviš koja vrsta slabosti se iza nje krije.
Svesni ljudi zapravo i nemaju masku, samo koriste zaštitu protiv namera drugih da ih povrede. Drugi nas nekad povređuju i nenamerno, ali svesni znaju da je na tom nivou nenamerno i nesvesno jedno isto i da nesvesna namera ima jednaku težinu kao i svesna.
Pametni ljudi imaju pametne maske, vrlo nalik onome što zaista jesu, oni grade svoj imidž i maska je organski deo njihove predstave o sebi. Doduše, to rade i manje pametni, ali njihove maske su primitvne i neprijatne. Pametni imaju prijatne maske, oni znaju da se predstave kao veoma otvoreni, veoma iskreni i neposredni, komunikativni, dostupni, velikodušni. Ukoliko imaju više toga što žele da sakriju, pametni koriste drugi tip maskiranja inteligencijom – aroganciju, prepotenciju, supitlan bezobrazluk i provokaciju, otrovan sarkazam (kao da postoji neki koji nije) i predstavljaju se kao vrlo nezgodni tipovi sa kojima je pametnije ne kačiti se, ne ulaziti u raspravu i povući se pre totalnog poniženja.
