Dakle, šta ako je sve, ali stvarno SVE u glavi? U našim mislima, vizijama, snovima, osećanjima, strahovima, u našim uverenjima o tome šta je nešto. Šta smo mi. Zašto je i kako.
Da li možete da zamislite da sve što možete da zamislite, postoji?
Samo zato jer vam je u glavi? M? Još jedna cigla u vugla, znam, zajebano.
Moć imaginacije je ogromna. Ali možda ti to ne možeš da zamisliš.
Jer, šta ako je to o zamišljanju istina, stvarna, najstvarnija? I ako oni koji je ne vide, ne prihvataju, bune se protiv nje, samo lažu sebe, odbacuju svesnost i budnost i biraju iluziju i dogmu?
Molim vas, čitajte Teri Pračeta. On je znao sve o tome i kroz sve svoje urnebesne avanture uglavnom je pisao o tome. Na način da ne mođeš da se slatko ne nasmeješ kad prepoznaš sebe u nekoj njegovoj karikaturi. Sebe nadobudnog, krutog, umišljenog, sebe neiskrenog, površnog, neuključenog, sebičnog, pakosnog, prevrtljivog…
Njegovi junaci uopšte nisu superheroji i samo čudnim slučajem preživljavaju posledice svojih gluposti, naučnici (čarobnjaci) uopšte nisu napredni, jer im je glavni zen da izbegnu svako korišćenje magije i da se drže ustaljenih obroka i toplih nogu, a veštice se ne bave vračanjem, nego psihologijom i totalno provaljuju sve i svakog, uključujući i jedna drugu.
