I da, Disksvet je u obliku diska, koji na svojim leđima nose četiri slona, koji stoje na džinovskoj kornjači koja pluta kroz Svemir, ka nekom nepoznatom odredištu (a možda i samo onako bezveze pluta, mada neki naučnici tvrde da zapravo ide na mesto gde će se pariti, jer je ženskog pola, iako to nisu uspeli da dokažu).
I kad doživiš fantastiku Teri Pračeta, pa kad izbrušenog uma i našiljene svesti nabodeš neku smejuriju, kao što je ona u kojoj ljudi, naši savremenici, najozbiljnije (što će reći – bez trunke humora) tvrde da je Zemlja zapravo ravna ploča, počneš da plačeš od smeha, a dođe ti i da se upišaš.
Zato što je to neodoljivo komična pomisao. Sa jedne strane neka sekta, ili kako god nazivali grupu istomišljenika koja bez blama propagira ravnopločastost naše planete, a sa druge, vrhunska zajebancija Pračetova, u čijoj imaginaciji takva ploča (samo milion puta luđa i zabavnija) već postoji!
Obožavam Pračeta! Sve je provalio. Sa svačijom sujetom se sprdao na najduhovitiji način. I sa punom odgovornošću, sa kojom je odabrao i sopstvenu smrt. Ali to je suviše veliki gubitak za čovečanstvo da bih mogla o tome da pišem nešto duhovito. Zamišljam da treba da živim još 20-30 godina i da za to vreme ne pročitam više ni jednu njegovu novu knjigu i to me rastužuje. I zato svakog dana čitam po neku koju sam već čitala. Ne može dan bez Pračeta, jer to je isto kao dan bez svesti, bez humora, bez najdubljeg razumevanja najslabijih ljudskih slabosti, bez simpatije za posrnulo čovečanstvo, bez uverenja da mora da smo bar nešto dobro uradili, kad smo imali bar jednog Pračeta.
I uopšte, čitaj neku fantastiku. Ma čitaj svaku i bilo koju. Da upiješ koncept širenja koncepata, jer on se upija, ne možeš da ga smisliš i izmisliš. Samo moraš da misliš mnogo različitih misli, a kad si stalno u bliskom kontaktu sa tuđim umovima, koji su svoje misli zapisali u knjige, to inspiriše tvoje misli. Onda se stalno pitaš, šta ako je sve ovo istina? Kao i, šta ako ovo sve ništa nije istina? A šta je zapravo to sve? Za koga je to sve? Iz čije perspektive? A kako bi to izgledalo nekoj drugoj formi života, negde u Univerzumu? Možda bi se upišali od smeha – ili bi im bilo zanimljivo da prouče taj koncept.
Aleksina Đorđević
