Jeste, mi žene umemo da budemo ludače, veštice, kučke – kad nam pukne film. Neke imaju sreće, pa su rođene kao ludače, kučke i veštice i uopšte ne moraju da čekaju da im pukne film, one su prosto opasne kad su besne, a stalno su na ivici da se razbesne, a teško onom ko ih razbesni. A pre svega – one vole da besne. Neke žene gospodare svima oko sebe manipulišući njihovim strahom. Bolje ti je da ne ljutiš mamu, jer će imati maštovite ideje o tome kako da te kazni, da bi se opametio. Ne nerviraj učiteljicu, jer će te poniziti pred svima, a možda će to svakako činiti jer je nervira sama tvoja pojava. A posle, kad nađeš dragu koja je ista kučka kao one koje su ti očigledno namenjene u životu, ima da budeš manji od makovog zrna i da živiš pod njenom papučom i da cviliš. U sebi. Jer nju nervira kad cviliš glasno.
Malo me zanosi ova priča, priznajem, jer ja spadam u one što im povremeno pukne film, a ni tada su pi*kin dim u poređenju sa pravim ludačama, koje jedva čekaju da razmahnu bičem agresije i podsete robove gde im je mesto. Ja mogu da se derem dok ne osetim da me dere grlo – a i to je zato što pokušavam da se ne derem. Mrzim taj hrapav osećaj polusirovog besa, kome nije dozvoljeno ni iz grla da izađe sirov, krvav i ogavan. Mogu još i da odvrnem Josipu i da pustim glas – tad me ništa ne grebe u grlu, a oni što me čuju da pevam, sami se sklanjaju. To malo pomaže.
