Ne znam zašto me nikad niko ne posluša kad ljubazno zamolim. Kad kažem „molim te idi sad, dok nisam poludela i rekla nešto zbog čega će mi posle biti žao“. Valjda kad to kažem tako razumno i mirno, dajem im dozvolu da nastave da me izluđuju. Dok ne vide da sam poludela. A onda počne svađa, a kad se svađam, ja samo bez ikakve obrade govorim ono što stvarno mislim. Jer je neko (eh, neko, taj čuveni neko je uvek onaj ko može za srce da me ujede, jer mu je mesto u mom srcu, jer je moja ljubav, moja majka, moje dete) šutuo moj osećaj za fer-plej. Jer je nepravedan. Jer laže. Izmišlja. Jer gazi po svemu što dajem, činim, osećam, a i po svemu što jasno vidim i neopozivo znam. I kad ja poludim, to je samo zato što imam kompletan razlog, a to me još više izluđuje. Onda sam besna na sebe. Kako sam sebi dozvolila da se nađem u situaciji da ne budem shvaćena i uvažena po svim tačkama? Gde sam pogrešila u ophođenju? U vaspitanju. U izboru partnera. Kako sam ja, tako superiorna i kompetentna, ispala tako glupa? Trebalo bi bolje da znam. Jer znam više, jer sam pametnija. Eh. Nisam ja luda uopšte. Samo se vadim na ludilo, kad sam glupa. Samu sebe najviše mogu da iznerviram, a ne mogu da se dezintegrišem i da pustim sebe na miru, kad bih da budem sama. I tako ponekad intenzivno zavidim onim opasnim ženama, čiji razum niko ne sme da dovede u pitanje, da ga ne bi isekle na froncle, što svojim otrovnim jezikom, što svojom ubadajućom energijom, što osvetoljubivom akcijom. I kad ponekad zaličim na njih, ja sam karikatura. Ali sutra ću biti bolje volje. Opet ću da tolerišem sve i da balansiram svašta. Biću opet onakva kakvu me svi vole. Pih.
Aleksina Đorđević
