Rešila sam da danas ne radim ništa. Mislim, ništa od onoga što inače žene domaćice, a i neke druge normalne žene rade vikendom, jer tada se ima vremena. Sudovi, prašina, usisavanje, mašina, ko ih jebe. Ima da se razvlačim ceo dan, da pijuckam kafu i da pišuckam lagano i da usput gleduckam filmove. Za to sam se borila, štakurac.
Moj maloletni sin je imao istu ideju, uglavnom, ali je voleo da mu majka smućka jedan hladan nes, ‘ajde, ‘oće majka, nije joj teško da upropašćava sina, sad će majka. Taman ću i sebi da smućkam, pa ćemo da kuliramo zajedno. I onda mi se isprečila kesa puna otpadaka, pa sam je dopunila i uvezala i sišla u dvorište da je časkom plasiram u kantu.
A onda sam ugledala zumbul.
Bogato rascvetao, indigo plav, teških grozdova mesnatih cvetova poleglih po zemlji. Stabljike su počele da se lome od težine cvetova. Kakva raskoš, kakva tuga. Pa ne mogu da mi tako umiru po dvorištu. I čup, čup, čup, načup. Buket zumbula. Miriše kao novorođena duša.
Kad će kafa? Evo, samo da lociram zumbul. Au! Gle koji rusvaj! Kako zumbul usred džumbusa? Sad ću časkom da raskrčim sto. Krč, krč, krč, raskrč. Evo ga, baš je fino čučnuo. Daj da časkom počistim i ove mrvice ispod stola (jato ptica bi se nahranilo, gunđ, gunđ). Šta će ova oprema za kendo na stolici? A, da, treba da je vidim, da ne zaboravim da je operem na najnižoj temperaturi, da ne izgubi boju.
