Večita ljudska težnja zapravo nije besmrtnost, nego neprekinuta mladost – šta ti vredi večnost, ako ćeš je provesti u starosti i nemoći? Ovo je tema mnogih filmova i knjiga, a svako od nas ponekad razmišlja o besmrtnosti – u kontekstu smrtnosti. Tajna je u tome da mi zapravo ne možemo da zamislimo večnost. Ljudski mozak naprosto nije napravljen da prepoznaje i podržava procesuiranje i usvajanje ove informacije. Intelektualno, možemo sve da pojmimo, ali pojmiti, nije isto što i zamisliti. Mašta je dakle, ono što zaista pokreće ljduski svet i istina je da ono što možemo da zamislimo, možemo i da ostvarimo. I tako, ne moramo da brinemo o večnosti, pošto ne možemo da je zamislimo. Međutim, kratkoročnost ljudskog roda uzrokuje neverovatnu sebičnost na globalnom nivou – možemo da zamislimo da će naša deca živeti posle nas, i njihova posle njih – sigurno možemo da zamislimo bar nekoliko generacija potomaka koji nam se neće ni imena sećati, ali mi to ne volimo da zamišljamo, jer nas neopozivo čini svesnima sopstvene predstojeće smrti, koja je, iz perspektive zamišljanja potomaka, tu, pred vratima.
Život se nastavlja, ali za većinu nas to nije ni utešna ni inspirativna pomisao – šta nas briga šta će biti kad nas više ne bude? I zato i kad smišljaju dugoročna rešenja, ljudi zapravo pronalaze samo kratkoročna i privremena. U srcu nekih severnjačkih planinčina postoje tuneli koji se koriste za odlaganje radioktivnog otpada, upakovanog po svim propisima. I naučnici kažu da je to dugoročno rešenje, jer su procene da je otpad bezbedno skladišten na taj način u narednih 500 godina. Ha! Pa mi mislimo da je pet vekova čitava večnost! I boli nas uvo šta će biti posle. Valjda će dotle nauka i tehnologija toliko da napreduju, da će rešavanje ovog pitanjca budućim generacijama biti pesmica – to je otprilike domet ljudskog zamišljanja večnosti. Neko drugi će počistiti za nama, pa zato možemo nesmetano da pravimo sranja, čak i kad se pravimo da najozbiljnije rešavamo dugoročna planeterna pitanja, koja se tiču opstanka čovečanstva, kao što je nuklearna energija, nuklearno oružje, nuklearni otpad. Pocepali smo atom, a u njemu nismo pronašli više pameti nego što smo je i pre toga imali. Ni više odgovornosti – što je bilo jedino što je trebalo da tražimo u tom propalom atomu.
