Ali kad bismo stvarno mogli da živimo i živimo, vekovima (ako ne možemo da zamislimo večnost, možemo njene delove u okruglim ciframa) bez starenja, sa snagom i zrelošću koju recimo, dosegnemo sa oko 35, kakve bi to posledice imalo na čovečanstvo i planetu? Bismo li imali malo manje potomaka (pošto bi oni generacijama ostajali zapravo naši savremenici), a malo više odgovornosti? Bi li nam planeta postala mala (a već je) a svemir bliži i dostupniji, zato što bismo imali vremena da ga istražujemo? Da li bismo zarezivali ikakvu religiju, u smislu straha od Boga i odlaska u pakao, ili bi taj strah naprosto zakržljao kako neki rudimentarni organ, jer nam više ne bi bio potreban da nas održava u redu. Da li bi zlo, odnosno, borba između dobra i zla bila prevaziđena, kada ne bismo mogli samo da saspemo gomilu bombi na neke ljude i uništimo ih, jer su, heh, besmrtni? Ne bismo mogli da računamo ni da ćemo pobeći od muka u ovom životu u neki sledeći, bolji, niti bismo mogli da pobegnemo od loše karme, pošto bismo imali sve vreme ovog sveta da isplatimo sve svoje dugove iz svih prethodnih života. Bili bismo opušteni i ne bismo jurcali, radili bismo temeljnije i sa više zadovoljstva, možda bismo razvili drugačiji ritam života i metabolizam, i uopšte, telesna hemija bi morala da uspori i prilagodi se trajanju u nedogled. Možda ne bismo morali da spavamo svake noći, nego jednom mesečno, a na odmore bismo išli po dve godine, umesto po dve nedelje. Pitanje ljubavi i partnerskih odnosa – hmmm, možda bi nam izbor partnera bio ograničeniji, ali barem ne bismo strahovali da će nam proći i mladost i život, a da nismo ostvarili zadovoljavajuće ljubavne odnose. Mogli bismo da obiđemo svaki deo sveta, čak i kad bismo pešačili, jer, lagano, nigde ne žurimo.
More from Blog
