Setim se te lisice, kad god se razbolim. U stvari, setim se kako je moj bivši dečko govorio „razboleh se, lisica“ kad se razboli i ovom prilikom mu javno zahvaljujem na humoru kojim je obogatio moju životnu komediju (e, sledeći put ću da pišem „Želje, čestitke i pozdrave“, sad sam smislila), ali uvek se setim i onog osećanja krajnje neprijatnosti zbog surovosti dečije pesmice. Zašto je sirota lisica bila tako bolesna da se sušila k’o grana i nikako joj nije bilo pomoći, pa je lisac krenuo da traga za lekom po svetu…
Dobro, posle se ispostavilo da je lisica želela da smaže jednu masnu gusku, kako bi joj bilo bolje – a uvek je bolje kad pojedeš nešto što voliš, recimo, kad te strašno boli grlo, od sladoleda ti obavezno bude bolje. Ali osećanje olakšanja zbog toga što se pesmica šaljivo završila, nikako ne nadjačava anksioznost zbog pretnje sušenjem, to samo neka gadna jeftika može da bude, sirota lija.
I taman kad bih se blagonaklono setila Dragana Lakovića, Kolibrija i pesmica poput zaklinjanja bumbara u cvet i u med, setim se onog miša što je dobio grip i anksioznost me stegne svojim svilenim šapama i pribode me kandžicama, da ne mrdam. Miš je nadrljao totalno, to valjda znate?
Mačak ga je smazao, onako gripoznog i nikakvog. I još se setim taktilnih halucinacija iz detinjstva, izazvanih visokom temperaturom. Kad cepam preko 40, počinjem da hvatam nekakve loptaste lebdeće tvorevine, koje pružaju otpor dlanu koji pokušava da ih pritisne na dole.
