I sad kad sam se lisica razbolela, strahujem da se nisam miš razbolela i osećam duboko u središtu sebe onu dečiju tugu zbog surovosti života. Zašto mačka jede sirotog miša? I ništa mi ne vredi što obožavam mačke, i dalje ne mogu da gledam kad mrcvare miša, a ne mogu ni da se umešam, jer priroda. I još jedna nepravda iz detinjstva me proganja – zašto su vuku stavili kamenje u stomak, zašili ga i bacili u bunar. Pa to je tako užasno, suvišno, nepotrebno i jezivo okrutno. Lovac je imao pušku. Mogao je da mu prekrati muke. Ali ne, oni su morali da ga mrcvare, jer je vuk bio zao i zaslužio je. Nije istina. Zlo je ljudski koncept. Zasluga je ljudski koncept. Mučenje je ljudski koncept. Pravda i nepravda su ljudski koncepti.
Priroda nema veze sa ljudskim konceptima, ali oni često toliko odudaraju od svega što je prirodno, da je to prosto da svisneš. I kad živiš neki ljudski koncept u neskladu sa prirodom – kao što ja živim koncept fer-pleja – onda najebavaš.
U prirodi ništa nije fer. Život nije fer, smrt nije fer. Pravda i nepravda ne postoje, jer nisu ni potrebni. A meni jesu. Kako da zadovoljim svoje moralno biće, da nahranim svog unutrašnjeg sudiju, ako ne znam šta je fer, a šta nije i šta je pravedno, a šta nepravedno? I tako ja znam. Nepravedno je da velika, moćna, kandžama i zubima opremljena mačka, maltretira sirotog miša dok ne svisne od infarkta, ali je prirodno. Nije fer da celog života najebavaš što si glodar, ali je pravedno da naseljavaš planetu sve gušće glodarskom populacijom, jer si neviđeno otporan na svaku vrstu uništavanja i maltretiranja, iako uopšte nije prirodno. Ova planeta nije predviđena za glodare. Ni za bolesne lisice. Ni za bolećiva srca, doduše. Opstanak, to je prirodno, iako nikako nije fer.
Lečim se brižljivo već nekoliko dana, biće mi bolje. Setiću se i nekih drugih pesmica, kad mi padne temperatura.
Aleksina Đorđević
