Nedavno sam od jedne osobe od autoriteta čula da je (njena) istina da vredimo onoliko koliko imamo u novčaniku, sviđalo se to nama ili ne. Ta osoba ima u novčaniku vrednost koja joj to potvrđuje. Fascinantno. Ali to nije ono u šta ja mogu da poverujem. Druga osoba od autoriteta mi je kazala da nju pare vole – ona prosto ima taj odnos sa njima. Ona ponekad sanja kako ljubi evre koje drži u rukama. Ona ne veruje da se svet okreće oko novca, nego da ljubav pokreće ovaj svet koji se i dalje vrti oko sebe i oko Sunca. To mi je već razumljivo, taj kanal ljubavi.
Slatka Miss Li sigurno zna puno o ljubavi, a i ona ima jednu ironičnu pesmicu o novcu: I’m so poor won’t you lend me some money
Najviše me izmestilo jedno saznanje o novcu – negde sam pročitala, ne mora biti istinito, ali deluje ubedljivo – prema podacima iz 2012. godine, 100 (stotinu) najbogatijih ljudi na svetu, moglo je da reši svetsko pitanje siromaštva ne jednom, nego osam puta! Ej! Osam puta! To znači da su mogli da se udruže i da potroše jednu osminu svog ukupnog bogatstva da okončaju siromaštvo svuda u svetu – i da i dalje ostanu bogati. Zašto nisu? Niko ih nije obavestio? Ili je ideja o udruživanju bogatih za spas siromašnih i dalje na nivou Don Kihota, Robin Huda i ostalih idelaista iz avanturističke literature za tinejdžere? Takođe sam negde pročitala da u nekom životnom ciklusu između četrdesete i pedesete godine ljudi stiču uvid u širu sliku smisla i da mnogi veoma uspešni i imućni obično u tom dobu osvešćuju motiv da daju svoj doprinos čovečanstvu i ustrojstvu Univerzuma, osnivanjem raznih dobrotvornih fondova, nastojanjem da se uključe u rešavanje svetskog pitanja potrebitih, da sa onim što imaju, postanu deo rešenja. Možda tih stotinu najbogatijih još nisu dovoljno matori, a možda se neki od njih i jesu uključili, ali samostalno.
