Ako ti je vreme neodgovorne mladosti najlepše u životu, bolestan si brate i treba da se lečiš.
I dalje mi nije jasno šta je to što tolike muškarce dovodi u stanje žala za mladošću, dok su tolike žene sve zadovoljnije sobom i svojim životom, što su starije. Ali nagađam da su u pitanju neke strašne, ortodoksne, toksične i tupave zadrtosti, gluposti i predrasude, kao što je ona da imaš neke privilegije koje ti pripadaju samo zato što si muško. Da će te poštovati, ili barem trpeti, a da ti ne kažu da si nepodnošljiv i da te jedva trpe, da će se starati za tvoju udobnost, a da ne traže da bilo šta činiš zauzvrat, da će biti lako, glatko i zabavno (kao u srednjoj školi), da ti dobre stvari sleduju, tek tako. I da će uvek biti nekog da ti ih obezbedi. A onda te život išutira i natera te da se zalažeš, da se trudiš, a ti se ne zalažeš i ne trudiš dovoljno, jer te nekako vređa to što moraš da se cimaš, prozivaju te za (ne)odgovornost sa svih strana i više ništa ne ide lako, glatko i zabavno. Sve moraš da osvajaš. I znanja i veštine, i posao i samosvest i samopouzdanje i ljubav i poštovanje – i sve što si osvojio moraš da čuvaš, gajiš, neguješ, sve što imaš od tebe stalno traži da u njega ulažeš, da daješ i da se trudiš. Ako posustaneš, postaješ nezadovoljan onim što imaš, jer to neće da se samoodržava. I stalno to osećanje uvređenosti – zašto ti život već nije pružio ono što zaslužuješ i kad ti nije pružio do sada, kakve su uopšte šanse da će se to ikada dogoditi i stalno si na pola srca i na pola puta da digneš ruke, napola besan, napola razočaran. Sve što je lepo ostalo je tamo iza, u dobrim starim vremenima, koja ti izazivaju sećanja, koja ti rastapaju crte lica u setnom i raspilavljenom izrazu kakav imaju pijanci na ivici suza. Rekla bih tuga, da sam nešto sklona sažaljenju, ali nisam.
Jer život nam je svima dao sve što nam je bilo potrebno – priliku. I svaku priliku. A prilike i mogućnosti postoje dok dišemo. I sadašnji trenutak je najbolje mesto i vreme da se bude, zato što sada možeš ono što nisi mogao kad si bio mlad i glup (osim ako nisi iskoristio priliku koju ti je pružilo starenje, pa nisi ništa pametniji) i ono što nisi mogao juče, jer si bio suviše arogantan da se pokreneš i uzmeš ono što želiš (jer si čekao da ti dođe na noge)…
I zato, kad nekog obuzme nostalgija i dođe mu da zavija na mesec kao kojot, ja ne kažem tuga nego kažem žal za mlados’ teška boles’ i još imam neke ideje o tome kako bi mogla da se leči.
Fotografije: unsplash.com
Aleksina Đorđević
