Izvesna institucija pod nazivom „Želje, čestitke i pozdravi“ više ne postoji. Vama to ništa ne znači, ako ne znate šta to znači. A to su pozdravi preko radija, čestitanje rođendana, ispraćaja u vojsku, venčanja i rođenja, uz prigodne pesme – narodnjačke. Lepo napišeš kome šta čestitaš i naručiš pesmu, a u emisiji drugog programa radio Beograda, u terminu za ŽČP, voditeljka dramatično upečatljivog glasa i besprekorne dikcije čita tvoju čestitku: „Malom Milošu Markoviću, srećan treći rođendan i bezbrižno detinjstvo, a gostima prijatno veselje, žele baba Stana i deda Radoje Marković, pesmom „Mile voli disko“ Lepe Brene.“
Naslušala sam se toga – slučajno. Jer sam putovla busom za BG svakog vikenda, da se družim sa sestrom, tokom cele srednje škole i to je uvek bio neki popodnevni niški, u kome su se uvek slušale ŽČP. Sve sam narodnjake tadašnje znala i uvek mi je bilo neverovatno kakve glasove imaju one spikerke, kao za naučni program ili radio dramu i sa kakvom prigodnom ozbiljnošću i toplinom čitaju pozdrave i najavljuju pesme idiotskih naziva. Godinama posle toga, lično sam čitala pozdrave i najvljivala pesme na drugom programu lokalnog radija, u vreme dok je to tako šljakalo i dok sam radila malo na prvom, malo na drugom programu, malo ujutru, malo popodne, malo noću, a za svaki od tih voditeljskih termina, emisija, vesti i kojekakvih sadržaja, gotovo da nije bilo bitno šta pričaš, nego samo kako to izgovaraš – kako zvučiš. I nije mi bilo čudno što se najozbiljnije trudim da sve pročitam dramatično prigodno. A i tada već više nisam mislila da se bilo šta dešava slučajno.
