Kad se probudiš ujutru i ne ustaje ti se iz kreveta, jer imaš osećaj da si izgubio kontrolu nad svojim životom. Kad osećaš da ne znaš šta si zapravo radio ovih dvadeset, trideset, godina života, jer nisi stigao tamo gde si zamišljao da treba da budeš u tim godinama. Kad dovodiš u pitanje sve svoje odluke, jer sve izgledaju pogrešno. Kad vidiš kako su drugi uspeli i uporediš se sa njima.
Tako izgleda osećanje da nisi uspešan i da nisi dovoljno dobar.
Kad osećaš da si uništio dobru vezu i izgubio jedinu pravu osobu u svom životu, samo zato što si bio tako prokleto tvrdoglav. Kad misliš da bi trebalo da si stigao mnogo dalje u ovom trenutku, nego što je ovo dokle si došao. Kad se svi tvoji prijatelji ožene i već imaju decu i porodicu, a ti još uvek živiš sa cimerima. Kad odlaze na odmor u inostranstvo, a ti još uvek živiš od plate do plate.
Tako izgleda osećanje poraza.
Ali uprkos svemu tome, uprkos činjenicama da stvari tako stoje i uprkos svemu ostalom što sebi zameraš i što ti se ne sviđa u tvom životu, jesi dovoljno dobar. Živiš svoj život svojim tempom i na svoj način, onako kako najbolje umeš. Ne radiš namerno protiv sebe. Možda i ne želiš sve to što imaju drugi i možda nisi pronašao sebe u stvarima u kojima si ubeđen vaspitanjem i društvenim pritiskom da treba da se pronađeš. Možda treba da promeniš svoj sistem vrednosti, umesto da obezvređuješ sebe, jer se ne uklapaš u ovaj postojeći, opšteprihvaćen.
Život je pun prepreka, uspona i padova, emocija sa kojima ne znaš kako da izađeš na kraj. Ako si razočaran, nisi autsajder, to je normalno osećanje kada nisi zadovoljan svojim životom. Ako osećaš da si na dnu, ostaćeš dole samo dotle dokle sebi to dozvoljavaš. Kad ti se smuči, izronićeš na površinu i učinićeš nešto. Možda možeš jako dugo da zadržavaš dah i da tavoriš na dnu. Ali pre ili kasnije, poželećeš da udahneš i ništa neće moći da te spreči.
