Ti još studiraš? Radiš neki posao koji je još uvek privremen, živiš kao podstanar i nisi siguran da li će ti ova veza uspeti, ili je i to samo privremeno? A svi tvoji prijatelji su (kao i ti) prešli tridesetu i postali ozbiljni ljudi. Završili fakultete, poženili se, imaju dečicu, dobro zarađuju. Neki su u inostranstvu i grade budućnost za svoju decu. Nije da im zavidiš, samo se čudiš. Kako si ti još ostao tako mlad i buntovan, a oni su svi postali ono što bi tvoji roditelji želeli da i ti budeš. Kad pogledaš unazad jedno pet godina (slike sa Fejsbuka su tu da te podsete) možeš da izbrojiš barem pet svadbi na kojima si glumio mladoženjskog momka ili si pravio društvo nekoj curi koja nije htela sama da ide na svadbu (još jedne) svoje prijateljice, ili si i sam angažovao drugaricu da ti bude dejt na svadbi nekog prijatelja (da ne deluješ kao luzer i da imaš sa kim da razmenjuješ cinične primedbe).
Nije da ti ne želiš da živiš kao sav normalan svet, da se ozbiljno zaposliš, da imaš ozbiljnu vezu koja će te uvesti u stvaranje porodice, da budeš stub i pokretač svog sopstvenog života, ali nekako ti se ne ta vrata ne otvaraju. Ponekad si zahvalan zbog toga i savršeno zadovoljan svojom slobodom da sam raspolažeš svojim vremenom i svojim životom, da sam piješ jutarnju kafu i da par dana jedeš iz istog tanjira (jer te mrzi da ga opereš), a ponekad čežnjivo posmatraš te monumentalne građevine koje su tvoji prijatelji izgradili od svojih života.
