U kontaktu si sa svim svojim prijateljima koji su prešli tridesetu i uozbiljili se. Pohađaš njihove i dečije rođendane, zovu te na porodične večere, ponekad se i okupite da izađete i provedete se. Ne osećaš se kao otpadnik, lepo ti je sa njima, oni su još uvek oni ljudi sa kojima najbolje i najsmislenije provodiš vreme. Ali to vreme je sve teže izdvojiti i organizovati. Svako druženje se ugovara. Danas, za naredni mesec. Moraš da upisuješ u kalendare i podsetnike zakazane datume. Nema sa njima spontanog blejanja, jer oni su razuzeti sedam dana u nedelji i njihovo vreme i njihov život više ne pripada samo njima.
Ponekad, oni ti zavide na slobodi i manjku obaveza. Ponekad te zezaju, da prikriju čežnju za danima spontanosti i neodgovornosti. Ali, ne bi se oni stvarno menjali sa tobom. Jer su veći deo vremena sasvim zadovoljni svojim izborima i svojim životima. Što će reći, osećaju se baš kao i ti, koji im ponekad zavidiš, ali se u suštini ne bi menjao ni sa jednim od njih.
Gledaš fotografije. Kako ste pre pet godina svi bili upadljivo mlađi – gotovo klinci. Neki od vas još furaju duge kose, neki su smršali i izgledaju bolje nego ikad, neki su se zaokruglili, a bogme i zaćelavili. Ne možeš po izgledu da provališ ko je ozbiljan, a ko se još zeza, kao ti. Onaj ćelavi sa trbuščićem daleko više izgleda kao otac porodice, nego onaj čupavac u majici sa natpisom – ali situacija je obrnuta. Ovaj krupni tip izgleda bolje nego pre, godine su mu definisale crte karaktera na licu, ali on je najozbiljniji od svih – u odnosu na to koliko je bio blentav, koliko se opijao i koliko često nije znao šta će sa sobom. A ti? Ti si prošao kroz nekoliko transformacija i sad si opet u nekoj fazi u kojoj ličiš na sebe iz neke prethodne faze. Kao da ti se život odvija u krugovima, koji su ti svi već poznati.
