Ne treba ti mnogo pameti i snage da držiš svoja osećanja skrivena, to svako može. Ono za šta ti je potrebna snaga i hrabrost, jeste da se otvoriš, da osetiš svoju ranjivost i da je svesno izložiš, umesto da je prikrivaš i potiskuješ. Možda misliš da ne vredi rizikovati, da ćeš svakako biti povređen, da ćeš biti ismejan i ponižen u trenutku kad si najslabiji i najiskreniji. Ali to je samo strah. Udružen sa kalkulacijom, strah je oružje ega, koje nije upereno ka protivnicima, jer ti samo zamišljaš protivnike. Oni ne postoje, bar ne gori i veći nego što si sam sebi. To oružje je mač koji držiš pod sopstvenim grlom i koje te sprečava da živiš ispunjenim emotivnim životom. Da li si manje povređen, ako uopšte i ne pokušaš? Ako zauvek kriješ svoja osećanja i nikada ne saznaš da li si mogao da ostvariš emotivnu povezanost, da doživiš ljubav, da iskusiš dubinu i bogatstvo razmene koju samo naslućuješ i bojiš se njenih težih oblika.
Tvoj ponos ti govori da si bezbedan dok neko ne zna za tvoja osećanja, za ranjiva mesta i načine na koje može da ti povredi. Možda jesi bezbedan. Ali, da li si slobodan? Strah te tera da zamišljaš najgore ishode i da se povlačiš, a da nisi stvarno ništa ni učinio. A šta misliš, šta se dešava sa tim emocijama koje gutaš, kriješ i guraš u duboke podrume podsvesti? To je kao da u sebi nosiš tempiranu bombu, naboj koji raste i koji u nekom trenutku mora da eksplodira. Gde će udariti unutršnja eksplozija?
