Potreba da pronađeš ono nešto više, pojavljuje se vrlo rano u životu. Čim prođe adolescencija i nakupi se nešto životnog iskustva, pojavljuje se pitanje “zar je ovo sve?”.
Život mora biti nešto više od onog što proživljavamo i vidimo oko sebe (mnogo bola, laži, patnje, sujete, nasilja…), a ako jeste, zar se ne pitaju svi, šta je i gde je to “nešto više”? A ako se pitaju i traže odgovor, zašto to već svi nisu pronašli, zašto i dalje postoji sve to bedno i nisko, u čemu se ljudi uporno valjaju, kao po blatu?
Da li svi traže sebe? Verovatno. Ali, ne pronalaze sebe svi. Kao što ne pronalaze to nešto više, svi koji traže.
Želite da budete neko, da ostavite trag na ovom svetu, da se vaše ime poznaje i poštuje, barem u određenim krugovima, ako ne na nekom opštem planu? Osećate pritisak da budete uspešni, izjednačavate uspeh sa srećom, verujete da ne možete biti srećni, ako niste uspešni, po standardima koje ste prihvatili (jer češće ih prihvatate, nego što ih postavljate), verujete da prvo dolazi postignuće, a posle sreća i ispunjenost?
Pomišljate da je to ono više. Ta sreća i zadovoljstvo, koje nosi postignuće, ostvarenje ciljeva, uspešnost. Ali, šta je za vas merilo uspeha? Novac? Status? Ugledni krug ljudi koji vas prihvata? Poštovanje koje vam drugi ukazuju? Pa, možda ćete se razočarati, a možda ste već pogodili – to nije nešto više. To je možda osnovno, materijalna baza za način života kome težite, a možda je potpuno nevažno. Možda status, novac i moć ne znače ništa i možda ste potpuno promašili sa tim standardima uspeha i postignuća. Saznaćete kad osvojite nešto od toga. Nećete biti ispunjeni i zadovoljni, osim trenutno – želećete više, želećete izazov da pomerate granice, da se dokazujete, da stalno berete lovorike i dobijate odobravanje i aplauze. A saznaćete i kad ne osvojite, kad potpuno promašite. Po tome koliko će vas poremetiti osujećenost i da li ćete zaista biti nesrećni ako ne zaradite gomilu para i kupite skup automobil.
