Naiđu tako ti trenuci i periodi, kada osećate da vam je “dovde” došlo. Svega vam je dosta, od svega ste umorni, imate želju da izađete iz sebe i napustite ovaj zamorni, dosadni, besmisleni, tmurni svet, koji vas je iscedio na sve načine i ništa vam nije dao zauzvrat. Nije vam uzvratio poverenje, nije ispunio vaša očekivanja, nije vam ostvario želje. Kako onda može sve da bude u redu? Pa, najpre tako što je sasvim u redu što se tako osećate, kada ste na rubu. Osim toga, dobro je i biti na rubu. Jer, iako vam se čini da je pod vama provalija i da samo treba da zakoračite, da biste okončali ovu mizeriju, pred vama je zapravo samo izlazak iz zone komfora i stupanje na nepoznato tle.
Pred vama je učenje, otkrivanje, razotkrivanje, samospoznaja, samoprihvatanje, otpuštanje, opraštanje. To su sve ludo teške stvari, koje se uopšte ne oslanjaju na očekivanja, želje i nade, zapravo tim instrumentima uopšte ne barataju. Ali, ludo su zabavne. Okupiraće vas i angažovati do krajnosti. I možda će vas opet dovesti do nekog ruba, na kome ćete osećati da vam je svega dosta i da je sve besmisleno – do sledećeg koraka van (proširene) zone komfora. I opet će vam biti potrebno da se setite da je sve dobro, jer je sve baš kako treba. Sve što vam se dešava, dovodi vas do sledećeg koraka, koji vas vodi van zone komfora i približava sebi samima.
Svaki put kad zakoračite, shvatite zašto ste morali da hodate kroz pakao. I da to ne znači da ćete trajno izaći iz tog pakla – kao ni da ćete trajno hodati kroz njega. To samo znači da ćete povremeno prolaziti kroz pakao, jer tako su prostrti životni putevi. Tako treba i sve je u redu s tim sistemom, daje evolutivne rezultate.
Dakle, sasvim je u redu to što se osećate slomljeno, umorno i potrošeno. U redu je što nemate ni volje, ni snage da krenete u bilo kom pravcu. Što se smorite kad samo pomislite da treba nešto da uradite, da napravite neki pokret, neki pomak.
U redu je to što se preispitujete, što se užasavate nad svojim glupostima, ili se osećate kao nevina žrtva sticaja okolnosti. U redu je što pomišljate da je besmisleno da uopšte pokušavate, jer ste osuđeni na neuspeh – u stvari, vrlo je mudro ne činiti ništa u trenucima kada osećate da vam je neuspeh zagarantovan, jer svakako ćete prizvati neku katastrofu, da biste potvrdili svoj osećaj, da biste dokazali sebi da ste u pravu. Čak i ako to ne radite na svesnom nivou, to je tako.
I to tako funkcioniše, to je sve u redu, jer ide redom. Sledi redosled razvoja, tera vas da poželite da bude drugačije, ili da više ne možete da podnosite postojeće stanje, do te mere, da prosto morate nešto da uradite. Goni vas i bičuje, ako nećete sami da uviđate i da se pokrećete. I to je, takođe, u redu. Nije život osvetnički pakosnik, koji vas maltretira do iscrpljenja, a onda nastavalja da mrcvari vašu beživotnost, život vam samo daje stroge i snažne prilike da nešto shvatite, povežete, pokapirate i uradite.
