Ponekad je ludilo jedini razuman odgovor bića
Živimo u ludom svetu, nestabilnom, sumanutom, uvrnutom, na toliko mnogo načina. I mi to moramo da prihavitimo, da ne bismo poludeli. Čime prihvatamo, kojim delom sebe? Onim koji vibrira u skladu sa opštim ludilom, a koji je naše lično ludilo. Ludo je biti pošten, human i velikodušan kada su svi oko nas nepošteni, nehumani i sebični, ali ako se ne držimo svoje ludosti, poludećemo načisto.
Lično ludilo kao utočište i sloboda
Oni koji nas razumeju, zarobljavaju nešto u nama – kada smo bezbedni od razumevanja, nalazimo slobodu u sopstvenom ludilu, parafraza je filozofske misli pisca Halila Džubrana. Ako ovo razumemo, da li smo zarobili delić njegove ludosti? Ali kad osećate da vas vaš deo ludila čini više saučesnikom kosmosa, a manje učesnikom u ljudskom iskustvu, onda razumete ograničenje slobode. U slobodi si sam, u samoći malo poludiš, a normalan svet se boji i jednog i drugog. I trećeg.
