Moguće je poštovati tradiciju i običaje, a ne upražnjavati ih. Neukalupljeni uglavnom imaju širu perspektivu, skloni su preispitivanju svega ustaljenog i ne sprovode običaje samo zato što to rade svi oko njih. I uglavnom više poštuju sve drugačije od sebe, nego što ta drugačija okolilna poštuje njihovo pravo na različitost i neukalupljenost. Jer sloboda mišljenja, ponašanja i načina života, uvek je skuplja od neslobode.
Pa, mi, tikve bez korena, nikome ne sporimo pravo da sprema božićnu trpezu, da se raduje pečenju nakon bezmesnog perioda, da služi suve kajsije, peče bundevu i sprema kompot samo u određene dane, da unosi badnjak i slamu u kuću i izgovara neke bajalice i da stalno priča da je Božić najradosniji hrišćanski praznik (ne pitajući se koliko od te radosti nosi u svojim srcima). I mi, nevernici, ne mislimo da nam je ispod časti da učestvujemo u onome što uglavnom smatramo cirkusom, onako i onoliko koliko nam odgovara. Zabavni su zimski praznici, bez obzira da li se radi o novim godinama, božićima, danima zahvalnosti, danima zaljubljenih, svetim Savama ili Trifunima. Simbolika je simpatična, običaji su zanimljivi, atmosfera je svečana – praznični duh se oseća i doživljava, jer se radi o kolektivnoj energiji, koja se podiže i dostiže frekvenciju koju svi mogu da registruju i osete.
I zato mi uzimamo najbolje od praznika. Kitimo jelke (i ostavljamo ih mesecima da nam svetlucaju i glume podne lampe) jedemo žito i kad nije slava, propisno odgovaramo na hrišćanske pozdrave rođenja i vaskrsenja i isključujemo telefone i Fejzbuke kad počne silovanje mozga stihovanim božićnim čestitkama. Ponekad smišljamo skaredne stihove u odgovor, ako smo baš provokatori i zabole nas što će osetljive hrišćanske dušice da se zgranu. Imamo i mi prava na malo praznične zabave.
