Pitanje toga šta je kvalitet i kome ga treba ponuditi, možemo da razmatramo samo po kategorijama. Meni je svejedno u čemu se vozim, ako stižem od tačke A do tačke B, a takav odnos imam i prema svoj ostaloj tehnici koja treba da mi služi da završim posao – brendovi me ne zanimaju, automobili, telefoni, kompjuteri, za mene su crni, crveni, srebrni, lepi (osim ako su ružni). Shvatam ja da neka imena garantuju kvalitet, koji se ogleda u brzini, udobnosti, broju opcija i operacija – shvatam, ali ne udubljujem se. Ali zato, ako se radi o nekoj literaturi, stripu, filmu, muzici – neće proći nešto što nije vrh. Valjda zato i ne treba raspravljati o ukusima – jer ukus za neke stvari treba da razvijete, ukoliko ste zainteresovani. Ukoliko niste, zabole vas za Astera Blistoka (mnoooogo tripozan strip), k’o i mene za roleksa. A ako poznajete, volite i konzumirate u svemu samo vrh (od zvezdanog strip junaka, do najnovijeg ajfona) moj duboki naklon uz dijagnozu na poklon – vi ste snob. Nemam ja ništa protiv snobovštine, osim što vidim da ona ograničava, baš kao i neznanje i predrasude.
Kako nas to uvodi u priču o biserima i svinjama? Vrlo prosto. Neke svinje se hrane isključivo biserima, a neki biseri iz potrebe da se bace, ne biraju konzumente.
Zajeb je u tome što kad ste prirodno obdareni biserima, vi i nemate šta drugo da bacite. Ponudite, poklonite, prodate. Pa će tako vaši biseri koštati neke smešne pare, ili niko neće ni hteti da ih kupi, a neće im se posebno radovati ni kad ih dobiju na poklon.
