Čitajte kao ludi
Knjige su vaša paralelna realnost, otkad ste naučili sva slova. Član ste biblioteke i već ste okrenuli par krugova po policama sa svojim omiljenim knjigama. Čitate sve za šta čujete da valja. Čitate sve što vam padne pod ruku. Čitate ponovo i ponovo sve što obožavate da čitate. I ta strast raste i sazreva sa vama i postaje samo sve jača. Čitate paralelno po dve, tri knjige. Jedna za ujutru, jedna uz klopu, jedna pred spavanje. Ponekad vas knjiga toliko uvuče, da uopšte ništa niste u stanju da radite svesno i prisebno, jer trenutno živite u svojoj paralelnoj realnosti. Čitate i čitate, sto na sat, u svakom slobodnom trenutku u danu. A kad ne čitate, neprestano mislite na trenutak kada ćete nastaviti. Zaljubljeni ste u tu knjigu i jedino vas plaši što suviše brzo čitate. Onda shvatite da ste progutali tri nastavka za manje od deset dana i da vaš život više nema smisla. Sa zebnjom čitate poslednju rečenicu poslednje knjige i dok vam se srce prevrće u grudima (šta da radim sad, šta da radim sad!!!) dolazite na genijalnu ideju – počinjete da čitate ispočetka, od prve knjige i prve rečenice, ovaj put lagano, naslađujući se, odugovlačeći i odlažući zadovoljstvo.
Živite kao ludi
Glad za knjigama je glad za životom. Ne možete da se zasitite. Želite da iskusite ono o čemu ste čitali. Želite da čitate o tome kako su drugi iskusili ono što živite. Želite da pišete. Pišete koješta. Dnevnik. Pesme. Priče. Niste sasvim zadovoljni. Deluje vam kao da ste samo otvorili ventil, da vam srce ne bi eksplodiralo i da vam se mozak ne bi pregrejao i pregoreo. Sve što napišete ne izgleda vam dovoljno živo. Niste se dovoljno izrazili. Niste dovoljno krvarili po papiru (tastaturi). Jer jedino mastilo kojim se zacrnjuje belina papira (word dokumenta) jeste krv. Osećate da pisanje mora da teče poput krvi u venama – i više od toga. Mora da ističe iz vašeg toka i da se izliva na način koji svedoči o krvi i mesu, pulsiranju, toku i izlivanju. Kad pišete pesme, osećate se kao proizvođač brze hrane – niste imali vremena, snage, svesti, krvi i hrabrosti da zakoljete životinju i spremite kompletan ručak (supa, rinflajš, pečeno meso, pire i dinstano povrće, voćna torta za dezert) pa ste na brzinu ispržili pljeskavicu i zalili je kečapom. Nije to to. Treba priča, barem. Kad napišete priču, osećate se kao da ste skicirali mapu. Tek treba da pronađete zakopano blago. Tražite ga na svaki način. Kroz iskustvo. Kroz pisanje o iskustvu. Intenzivno razmišljate o svemu što proživljavate. O svemu što drugi proživljavaju. Primećujete da primećujte, osećate i doživljavate više, dublje i bolnije nego ostali. Počinjete da se vozite na svojoj različitosti i posebnosti i da istražujete svakakve načine da to iskažete. Kapirate da ste “umetnički tip” i glancate oklop neformalne forme oko svog hipersenzitivnog bića. Jer treba i da preživite, da biste posle o tome pisali.
