Isključivost je odlika jakih ljudi, koji su navikli da preuzimaju inicijativu, da kontrolišu stvari i da svoje odnose sa ljudima uslovljavaju – ili će biti kako oni kažu, ili neće biti nikako. Mnogi veoma autoritativni ljudi su prosto veoma isključivi, principijelni i čvrsto se drže svojih crno-belih stavova – oni se nameću ostalima, naročito ako su na vodećim pozicijama i održavaju poredak stroge hijerarhije, koji je u suštini, poredak straha od posledica. Isključivi ne moraju ni da prete posledicama, ako su dobro organizovali sistem strahopoštovanja oko sebe, koji je u suštini, sistem straha od posledica.
Ali ovo nije kritika sistema, nego sagledavanje zašto je zlatna sredina zlatna i kao takva moćnija od crnog ili belog, od jeste ili nije, od zabranjenog i dozvoljenog, ispravnog i pogrešnog.
Sredina između krajnosti je zapravo balans. Osoba u ravnoteži, svesna je krajnosti i nastoji da zadrži tu svest, jer čim sklizneš u krajnost, gubiš perspektivu koju imaš dok si u ravnoteži i više ne znaš šta je istina.
Jer, istina često nema veze sa onim što je ispravno ili pogrešno, nego samo sa onim što jeste, takvo kakvo je i što od nas zahteva da zauzmemo razuman stav i da održimo balans. Istina od nas ponekad zahteva da svojoj zadrtosti, revolucionarnosti, pobuni, ili običnom sarkazmu i netrpeljivosti gurnemo krpu u usta, zavežemo ruke i noge i držimo ih u zarobljeništvu, jer će nas inače odvesti u krajnost.
