A krajnost kaže ili – ili. Ko nije sa mnom, on je protiv mene. Ko me sluša, dobar je, ko mi se protivi nije. Krajnost zapravo najčešće kaže – sve ili ništa. A iskustvo nas uči da na kraju svega ili ničega, obično leži ništa.
Isključivosti i pozivanju na sve ili ništa obično pribegavamo kad smo malodušni, ljuti, uvređeni i kad hoćemo da se stvari okončaju, ne želimo da istrajavamo. Tada nas isključivost i crno-bela percepcija razotkrivaju ne kao jake ljude koji kontrolišu, organizuju, raspoređuju i strahovladaju, nego kao slabiće, fataliste koji ne mogu da istrajavaju van zone komfora, kojima je mučno da gaze po plićaku, i bacaju se u vir, da zaplivaju kao ljudi, ili da se udave.
Posao snova, ili ništa. Vrhunska plata, ili ništa. Vodeća pozicija, ili ništa. Prava ljubav, ili ništa. Dobro je imati ambicije i znati šta hoćeš, ali čim u ono što hoćeš uključiš ništa obično ništa i dobiješ. Jer čovek ne može da počne od svega. Mora da počne od nečega, da iskusi ovo i ono, da boravi u krajnostima i da shvati da ne postoji krajnje dobro, krajnost je uvek zastranjivanje i zaglavljivanje u lošem. Jer čovek takođe ne može imati sve. I kad izgleda kao da ima sve, on i dalje želi još, jer sigurno postoji mnogo toga što nema. Čovek može imati prilično od svega, ako prihvata i dobro i loše i ispravno i neispravno i zabranjeno i dozvoljeno i pravo i lažno, držeći se želje da iskusi, doživi, shvati, da u svemu pronikne u suštinu, u istinu. Jer je sve, sve – obuhvata i crno i belo. Ništa nije suprotno od svega, ništa jednostavno ne postoji. Jer ako postoji, onda spada u sve. Crno i belo nisu boje suprotnosti, nego simbol ravnoteže, jin i jang. Jedno bez drugog nisu kompletni, nema balansa.
