Život nije fer, jer Univerzum ne poznaje taj koncept, to smo smislili mi ljudi, sa našim ljudskim osećanjem za pravdu, ravnopravnost, zaštitu, odgovornost i sa našom ljudskom potrebom da zakonima regulišemo svoja prava i obaveze. Univerzum je toliko veći i drugačiji od ljudskosti, da nam je ostavljena sva sloboda da u svojim zadatim okvirima (ljudskosti, je l’te) regulišemo međuljudske odnose. I užasni smo u tome. Čak i kad smislimo šta je fer, pravedno, korektno, ispravno, adekvatno, plemenito, čovečno, mi imamo sve načine da smišljeno obesmislimo u svakom trenutku. Život dakle, ne jebe živu silu. Pa ti vidi kako sa tim da izađeš na kraj. Mislim, lako ti je izlaziti na kraj kad je sve u redu, mada… Ni tada u stvari nije lako, samo je tebi dobro, stabilan si i sposoban da se suočavaš sa izazovima – kulturan i produhovljen naziv za sva moguća sranja koja ti život priređuje – u stanju si da prikupiš snagu i hrabrost i da ih uložiš u rešavanje problema onim redom koji iskrsavaju i da ti još ostane snage i volje da se raduješ i baviš oplemenjujućim, uzbudljivim i divnim stvarima koje te ispunjavaju i održavaju ti stabilnost.
Ali kad si sjeban…šta tada? Koju snagu i hrabrost da prikupiš i odakle? Kako da sranja nazoveš izazovima? Kako da postigneš lakoću suočavanja i adekvatnog reagovanja, koju inače imaš kad si u redu sam sa sobom?
