Donošenje odluka je za neke ljude težak posao, muče se odmeravajući i procenjujući i nikako nisu sigurni šta je prava stvar i da li prava stvar u tom trenutku „pije vodu“ na duže staze. Neki donose odluke momentalno, impulsivno, jer je to jedini način da nešto učine, čak i kad su u pitanju ozbiljne odluke koje menjaju njihove živote. Kako da znaš da je tvoja velika odluka ispravna?
Obična logika kojom se rukovodiš kad biraš nešto zato što je zdravo, zato što se kod drugih pokazalo kao dobar izbor, zato što želiš da skineš s vrata neku brigu, popušta i gubi efikasnost kad počneš da razmišljaš, odnosno da pokušavaš da racionalizuješ stvari i postaviš ih onako kako će logici i dalje biti dostupne. Kad treba da odlučiš o nečemu za šta ti je jasno da će ti promeniti život, uključuje se strah od nepoznatog, strah od promene, potreba da se ide linijom manjeg otpora – uključuju se pomoćne kočnice, kojima pokušavaš sebe da sprečiš da u nečemu katastrofalno pogrešiš.
Misliš da ćeš doneti bolju odluku ako duže razmišljaš, ali zapravo, samo postaješ sve neodlučniji, uplićeš se u sve dublje dileme, a razcionalizacija i logika i dalje ostaju neefikasni. Na kraju, pritisnut rokovima i potrebom donosiš odluku za koju misliš da je sigurno pogrešna i krećeš u nešto novo sa čvorom u stomaku i knedlom u grlu.
