Kao životinje koje žive u čoporima, ljudi teže da se udruže u grupe i da slede vođu – i da ne razmišljaju. Tako se prilagođavamo društvenom životu i funkcionišemo bez većih smetnji i bez ikakvih očiglednih i izričitih pravila. Mentalitet čopora se stara da sve legne na svoje mesto i da život funkcioniše. Ako nismo upućeni i ne znamo kuda idemo, pratimo one za koje mislimo da su upućeniji i da znaju više od nas. Pratimo vođu i potreban nam je vođa, jer se tako osećamo sigurnije i opuštenije i ne moramo da brinemo – neka razmišlja onaj ko je očigledno sposobniji i kompetentniji, a mi ćemo samo ići utabanim putem.
Na taj način donosimo mnoge odluke i izbore u životu – od izlaska na izbore i glasanja za određene kandidate, do kupovine automobila. Tako biramo životne partnere (prema vrednostima koje smo usvojili u porodici) i vaspitavamo decu – kreiramo budućnost, bez dovoljno lične odgovornosti, samo sledimo utabane staze i nadamo se da će sve ispasti kako treba.
Pa tako, kad razmišljamo o tome kako da postignemo uspeh, kako da podignemo samopouzdanje i samosvest, kako da radimo na sebi, da preuzmemo više lične odgovornosti i pravimo svesnije izbore, zapravo treba da razmišljamo o tome kako da iskoračimo van zone komfora čopora – koji ne razmišlja i prati – na nepoznat teren razmišljanja sopstvenom glavom i donošenja odluka na osnovu sopstvenog zdravog razuma.
Izvor fotografija: unsplash.com
Brankica Milošević
