Znate ono “ima nešto trulo u državi Danskoj? Jututunskoj? Čuli?”. Nekada su se ovi pojmovi sami uvlačili u uvo putem opšte kulture i pismenosti, ali Danska ga je žestoko učabrirala. Evo zašto – pokazalo se da deo naroda opismenjavanje shvata suviše ozbiljno. Ni jednoj državi nikada nije bila potrebna pismena jeftina radna snaga, kao što ni jednoj državi nikada nije bila potrebna demokratija. A ni komunizam. Državi treba polupismena raja, u trajnom stanju polupismenosti, a kad malo bolje pogledamo tendencije obrazovanja, jasno je da se (u danskoj Jututuniji) na ovome planski radi. Misleće, kritičko i kreativno biće, nije produktivan član raje, ali možda može da se vrbuje za centralu – tamo su znanja, a bogami i imanja.
li, ako se pismeni ne preobrate, onda su vrlo opasni i treba ih održavati u trajnom stanju finansijskog pritiska i borbe za goli život, da bi se u buntovništvu i bedi uverili da im je džaba njihova pismenost. Obrazovanje, kulturu i nauku treba obeshrabriti, jer ometaju vlast. Zato je dobro podržavati religiju, ona sarađuje sa svakom vlašću. Vladare na zemlji otac na nebesima uopšte ne ugrožava, dapače (dadanče, prim. prev.). Uvek mogu da se pozovu na njegovo vrhovništvo, kad neko treba da preuzme krunsku odgovornost. Eto kao onomad za one poplave. Jasno je ko je kriv. Šta se tu može, viša sila. Bog se dragi na Dance razljuti, ccc…
Nego, pismenost. Cilj pismenosti, dakle, nije opismenjavanje, nego negovanje polupismenosti. Raja treba da bude čipovana, pelcovana i utovljena.
U toru polupismenosti, raja treba da živi u stanju otupelosti i hipnoze, a za to se koristi simulacija života, koja se emituje na danskim nacionalnim kanalima u vidu kojekavih rijalitija. Sreća naša te nemamo ničeg zajedničkog sa trulom Danskom.
