I sad, šta? Kamen ispod koga je raja izmilela i naselila muljevito dansko tlo, podignut je i poziva je da se vrati. Problem je što nema povratka. Kad jednom promiliš, pa se uspraviš, ne možeš da se vratiš puzanju, evolucija ne ide unazad.
Zato je izmišljena pognutost i klečanje. Savijanje kičme i zaranjanje nosa u blato. Stanje pokorno – stanje redovno.
Sredstvo pokornosti – predoziranje informacijama. Forma – uputstva za upotrebu. E lepo su se toga dosetili! Kad već znate sva slova, čitajte lepo uputstva za upotrebu, što implicira da ste toliki debili, da se bez uputstva ne biste ni snašli. Mislim, ne vi. Nego Danci. Pod parolom “sve piše, za pismene” serivraju se gotova mišljenja, stavovi, vrednosti. Kako da budete neodoljivi, kako da smršate, kako da kanališete stres, kako da budete pozitivni, kako da vratite bivšeg dečka ili devojku, kako da razgovarate sa šefom, kako da vaspitavate decu…
U kreativnom otklonu u odnosu na uputstvo – rijaliti – kreiraju se dramatične situacije, pune primitivnog naboja, koji pramozak izmilelih još uvek nosi pod genetskim zapisom borbe za opstanak. Te situacije imaju pravo rešenje – a svaki gledalac je istovremeno aktivni učesnik u tumačenju uputstva za upotrebu u toj situaciji. Njemu se sugeriše da se nečemu smeje i podsmeva, da osuđuje, da se čudi i razmišlja kako on to nikada ne bi uradio i nikada to sebi ne bi dozvolio, ili da razvija pravedni gnev, spreman da grešnike osudi na večni progon i patnju. Tako se tumač uputstva u sebi izjednačava sa svevišnjim i zadovoljan odlazi na spavanje, a da nije ni jednu buntovnu misao uputio stanju u jututunskoj Danskoj. A ako i jeste, zadovoljio se upućivanjem misli tipa “da sam ja vlast, ja bih to sve uza zid” pa pošto je u svojoj glavi rešio sve državne i svetske probleme (lične nije ni imao, jer on zna kako treba, ima uputstvo) oseća se kao bog otac i sasvim kao da je baš on lično doprineo miru u svetu i sređivanju danske situacije.
Za to vreme, oni pismeni, što čitaju knjige, a ne uputstva za upotrebu, tresu se od straha, pred slikom života u kome učestvuju, jer to nije slika, nego karikatura i to loša. Bez smisla za humor, bez crtačkog umeća i bez poruke.
I razmišljaju o tome kako bi im bolje bilo da nikad nisu naučili ni jedno slovo. Da su ostali u planini da čuvaju ovce (ili šta već čuvaju danski seljaci), da nisu, da jesu… I doprinose besmislu, baš kao da čitaju nečiji scenario. Uzdišu i zaključuju: “Kud svi Turci, tu i mali Danac”.
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu!
Izvor fotografija: www. standard.co.uk, www.urbasm.com, www.capellini.it
Aleksina Đorđević
