Malo sam poludela, ali to je samo zato što ludilo čuva jedinu normalnost koju poznajem. Preslišavam se. Velikodušnost, razumevanje, šira slika, viša perspektiva, dublja percepcija, svest, savest – treba živeti tako go i bos, bušan i zen, sa stvarima koje činiš, kao i sa onima koje ne činiš. Sa stvarima kojima svedočiš, sa stvarima koje menjaš, koje ne možeš da promeniš ni da hoćeš i koje ne želiš da menjaš, ni da možeš.

Gledaj svoja posla, gledaj svoja posla, gledaj svoja posla. Ne osuđuj, ne osuđuj, ne osuđuj. Prihvataj, prihvataj, prihvataj. Opraštaj, opraštaj, opraštaj. Ma da se nosi bre taj zen u tri lepe!

Kako se potkiva obraz2 Kako se potkiva obraz? (BLOG)

Ista sam kao svako besan, ogorčen, sjeban, ponižen, iskorišćen, ismejan, devalviran, ucenjen egzistencijom, koju čak i ne može da održava pristajući na ucenu. Razmišljam o tome da se ispalim na mesec, da dilujem drogu, da prodam bubreg, da se obesim, da se učlanim. Tim redom. Realno, jedino mogu da dilujem drogu, al’ nemam muda. Ni stomak. Ni đon.

Nemam ništa, a krila neće da izrastu. Realno, njima bih jedino mogla da lepetam po kavezu. I o čemu ja ovde lupetam? O ludilu, očigledno. O ludilu pristajanja na ucenu, o ludilu mirenja sa sudbinom, o ludilu unutrašnjeg Gandija, koji nema petlje da se pokaže i dokaže. O skučenosti i zaplašenosti potkovanim đonovima koji ostavljaju otiske na mom obrazu, na mom dupetu, na mojoj samosvesti i samopoštovanju. Da, tako duboko ume da šutne đonobraz.

Comments