Takođe, pokazuje se da je moguće iz pozitivnog doživljavanja ponosa, iz autentičnog, utemeljenog samopouzdanja, skliznuti u samoljublje i gordost. Ima toliko primera za to, a obično se radi o oslanjanju na već postignuto. To je ono kad nekome “slava udari u glavu” ili se oslanja na “staru slavu” bez novih napora i postignuća. Kad neko nakon velikog postignuća, prestane da ulaže napor, smatrajući da je dovoljno uložio i da sada samo treba da ubire plodove rada i da uživa u popularnosti. Pritisak “slave” menja percepciju, ego dolazi u prvi plan, gubi se veza sa realnošću i osoba počinje da posmatra sebe kao nešto posebno, kome se dobre stvari sada dešavaju zato što je posaban.
Da bi zadržao pozitivno usmerenje, treba da se usredsrediš na zadovoljstvo zbog toga što si umeo tako dobro, vredno i istrajno da radiš da bi postigao što si postigao, umesto na sam osećaj trijumfa – njega je lako prizvati, a ego jedva čeka da zaposedne tvoju ličnost i ograniči tvoju percepciju i vezu sa realnošću. Drugim rečima – ostani skroman i u trijumfu, budi svestan da iza svega što vredi stoji ulaganje i zalaganje, jer se drugačije urušava integritet i obezvređuje se ono što bi trebalo da bude suština tvog samopouzdanja i samosvesti, a to je zadovoljstvo zbog ispunjenog zadataka koji si na sebe preuzeo, ili sebi postavio.
Izvor fotografija: instagram.com/nohow
Brankica Milošević
