Ljubav prema sebi je isceljujuća. Ona nije štit protiv neuspeha, povređivanja i bolova, nije hrana za tvoj ego, nije moć. To je prosto poznavanje sebe do koske, razumevanje i prihvatanje sebe, računanje na sebe i sa sobom – to je kad znaš gde si slab i gde ti treba podrška, gde ne možeš da veruješ sebi i treba ti da se osloniš na nekog, kad znaš šta hoćeš i zašto to hoćeš, kad znaš da upravljaš sobom i onda kad ne znaš šta hoćeš – ljubav prema sebi zahteva izvestan stepen svesti, da bi se razlikovala od samoljublja i egocentričnosti karakteristične za decu, koja prirodno vole sebe na takav način.
Ljubav prema sebi je stavljanje sebe u centar svog sveta, sa punom svešću o tome ko još pripada tvom svetu, do koje mere korespondira sa njim, do koje mere utiče na tvoj svet ili zavisi od njega, koju vrstu energije u njega unosi i ko su oni koje želiš u svom svetu, kojima se otvaraš za uticaj i interakciju, a ko su oni koje moraš da tolerišeš, jer ne možeš baš da ih potpuno izbegneš (jer su možda tvoji najrođeniji).
